Podrška nasilju važna je za vlast 1

Pa, čak i u situacijama kada problemima pristupi tek nakon što ih pokrenu najhrabriji pojedinci, neprivilegovani i unapred nesačuvani od mogućih loših posledica na njihovo istupanje u javnosti.

Elementarno odgovorna vlast bi iskoristila takve slučajeve, u kojima se u fokusu javnosti jave hrabri pojedinci, da krene u rešavanje problema slične vrste na žustar i odlučan način.

Seksualno nasilje nad ženama je, sudeći prema mnogobrojnim primerima žrtava, jedno od suštinskih problema u društvu.

Nasilje je nasilje i ne može se opravdati nikakvim socijalno društvenim analizama, poput onoga da je ovdašnja zajednica patrijarhalna.

To je jasno, ali u odnosu na pojedinačne slučajeve nasilja, s aspekta žrtve koja trpi nasilje, njenog tela, zdravlja, bola, u krajnjoj liniji, karakterizacije tipa – živimo u patrijarhalnom društvu – nema naročitog efekta.

Naša zajednica nalazi se i dalje, takoreći, u ratnom stanju, gde žrtve gube bitke u odnosu na nasilnike.

Bolovi su vrlo aktuelni, stvarni i „prizemni“, u toku…

Ranjenici se moraju se izvući sa tog ratišta, evidentirati i lečiti.

Nakon javnog istupa glumica, koje su pohađale školu glume Miroslava Aleksića, institucije sistema su preduzele nužne i zakonske korake u rešavanju ovog pojedinačnog slučaja.

Ali, predstavnici vlasti, oni koji su odgovorni za bezbednost i zdravlje građanki i građana i koji su, izvesno je, upoznati sa ogromnim stepenom nasilja nad ženama daleko od očiju javnosti, u kućama, porodicama, odnosno, takozvanom običajnošću u načinu na koji društvo, odozgo pa na dole, kroz sve sfere, tretira žene, nisu iskoristili ovaj trenutak da krenu u aktivnu borbu i načine veliki pomak u borbi protiv tog zla.

Osim sporadičnih reakcija u kojima se osuđuje nasilje, odnosno ohrabruju žene da prijave nasilje, što rade, opet, isključivo žene koje učestvuju u strukturi vlasti, i ovaj dramatičan slučaj ostaće na nevidljivom i neposledičnom nivou suočavanja sa zlom, od strane državnih zvaničnika.

Imajući u vidu uveliko prepoznatu moć sa ciljem uzurpacije institucija sistema, kulturnih, verskih ustanova, apsolutne kontrole medija sa najvećom gledanošću, vlast Aleksandra Vučića zloupotrebljava tu moć za održavanje na vlasti, bez naznaka da je okrene bar u nekim primerima na stranu zaštite života članova zajednice koji ga plaćaju da njima upravlja u cilju ostvarenja javne koristi i interesa.

Tako će država nastaviti da gazi preko tela žrtava, čekajući da se društvo, takoreći, samo i, uprkos svim poteškoćama koje ispred njega ispostavljaju, s obzirom na odgovornost koju imaju – upravo predstavnici vlasti – bori, osvešćuje i prepoznaje klasične i uobičajene obrasce ponašanja kao nasilje.

Taj napredak kao i do sada, zavisiće od hrabrosti pojedinaca, njihovih koraka od milion milja, njihovom žrtvom i strahom usled negativne reakcije većeg dela društva, rizicima da nakon što izlože svoju tragediju budu ismejani i isključeni iz života zajednice.

A, država, odnosno ekipa na vlasti oko Aleksandra Vučića, trudiće se da balansira upravo između žrtava i nasilnika, preciznije, onih koji nemaju empatije i koji su u stanju da napadajući žrtvu pitanjima poput, zašto baš sada prijavljuje nasilje, da li je svojim ponašanjem izazvala sopstvenu tragediju – podržavaju nasilnike, opravdavajući i još dublje normalizujući kulturu nasilja.

Izvesno je da je biračko telo teško medijski izmanipulisano i osiromašeno ratovima, potom moralno posrnulo kroz učestvovanje i nekažnjavanje najtežih, ratnih zločina, i to, u najvećoj meri, višedecenijskom politikom aktuelnih vlastodržaca.

S obzirom na takve odnose unutar društva, u kojoj čak i žrtve staju na stranu nasilnika i opravdavaju ga, svaka odlučnija borba i suočavanje sa jednim od najtežih problema, a to je nasilje nad ženama, ne bi učvrstilo poverenje i povećalo procenat podrške vlasti Aleksandra Vučića.

Zato će nasilje biti prećutano ili sramno „nežno“ osuđeno, u najboljem slučaju.

Jer, nasilje je, u najširem opsegu tog pojma, osnovna karakteristika kojom svaki diktatorski režim jedino i ume i može da vlada.