Šesti oktobar

Što nimalo ne govori o istinskoj i, u nimalo ironičnom tonu, naznačenoj svetosti trenutka obaranja ratno zločinačkog i pljačkaškog režima Slobodana Miloševića. Govori o tragičnosti običnog čoveka kojeg su okupirali teški zlikovci.

Govori se o sistemu – da je loš, o silama zla koje vladaju službama bezbednosti, mistifikuju se činjenice i jasne određenosti kako bi se celom slučaju tih izgubljenih života većine građana Srbije dao karakter nerešivosti. O najvećim političkim zlikovcima iz devedesetih, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, govori se kao o političkim genijima, spretnim i veštim, koji zbog tih svojih kvaliteta, a ne najgorih ljudskih osobina, uspevaju da opstanu na vlasti 18 godina posle revolucije.

S druge strane, na obične ljude, skorenih lica i teških, siromaštvom uneređenih i smrdljivih izdisaja, gleda se sa prezirom. Oni su stoka, nisu zaslužili bolje, plaćaju cenu pogrešnih izbora iz prošlosti, današnjosti, budućnosti. O njima sve najgore, na njima je cela krivica, na onima koji su nakon 5. oktobra doživeli najtragičnije sudbine otkaza, oduzimanja svih prava svojine, zdravstvene i socijalne zaštite, uživanja u svojim navikama koje im je, razume se, nametnuo prethodni sistem, kao i propaganda vladajućeg. Od njih se očekuje da se urazume, da shvate i pokrenu se kako bi za sebe obezbedili bolje uslove živote od onih koje određuju njihovo teško siromaštvo. Teško toliko da je odavno palo na dno evropskog proseka.

Tako se na njih gleda iz zone komfora koja je, takođe, učestvovala u 5. oktobru i izvela revoluciju. Iz te zone komfora saučestvovala je i saosećaće društvena elita sa sirotinjom tokom zločinačkog i pljačkaškog režima Slobodana Miloševića. Od hladnih radijatora, praznih rafova u prodavnicama, platama od tri marke, pod bombama, nemogućnosti da izađu iz države, zajedno sa sirotinjom i radnicima živeli su i oni koji to do tada nisu bili, a, ispostavilo se, snašli su se i danas. Za razliku od drugih, većinskog naroda, mnogo siromašnijeg i uništenijeg ratom, koji je danas prezren jer je slabo obrazovan, živi živote u rijaliti programima, sluša turbo-folk, loži se na „maksgas“ i hrani medijskom agresijom. Onaj deo društva koji je bio protiv rata, a u koji su iz istinskog ubeđenja u razloge za mržnju drugih naroda ušli ovi drugi, koji nisu imali privilegije saznanja i jasnog uvida u zločinački karakter vlasti, danas su opet u zoni komfora naspram ostatka, i iz te pozicije dižu ruke, sležu ramenima, pljuckaju po sirotinji. Očekuju od ljudi koji žive ceo svoj vek na ivici ili dnu egzistencijalnih uslova da budu ono što nisu – da su rođeni u boljim okolnostima, da ih život nije gurnuo u težak rad, zabavu lošeg kvaliteta, da miljama nisu udaljeni od obrazovanja i vrednosnog sistema koji bi ih povukao da ulože dodatni napor zbog smisla i ličnog interesa bolje i svetlije budućnosti. Od njih se zapravo očekuje da sve vide i razumeju bez ikakvih sredstava dostupnih onima koji zaista shvataju da živimo u diktatorskom sistemu, sveopšte kontrole i laži. Da svi radimo za dobrobit pojedinaca, zlikovaca na vlasti ali i onih koji čekaju svoj povratak na vlast, a koji su omogućili deset godina nakon 5. oktobra – kontrarevoluciju.

Oni su pravi saveznici, navodni revolucionari i istinski kontrarevolucionari. Kao što oni koji razumeju takav slučaj stoje naspram, a ne u razumevajućem kontekstu sa onima koji ne razumeju, nemaju prilike za to i plaćaju najvišu cenu. Najsiromašniji, najneobrazovaniji, najugroženiji delovi društva nisu odgovorni za svoje postupke, oni su najveće žrtve sopstvenog, navodno demokratskog izbora. Stoga, ono što je, recimo, od te sirotinje očekivao ubijeni Zoran Đinđić, takođe je bilo nečovečno. Taj istinski izvoditelj revolucije, kojeg je streljala ratno profiterska i zločinačka elita, oličena u snajperu Zemunskog klana i politikama ostataka Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice, kao i svih njegovih budućih saveznika, među kojima je i sama Đinđićeva Demokratska stranka, prepustila je najveće žrtve Miloševićevog režima očekivanjima koja su im sa aspekta ostvarivosti bila nedostižna. Žrtvovati milione siromašnih, izbaciti ih u vihor pljačkaške tranzicije i oluju preobražavanja sistema u surovo kapitalistički, reći im da moraju sami da se izbore u takvim uslovima, okončava, 18 godina posle, daljom i nepreglednom patnjom. Zato što joj se ne vidi kraj.