O Japanu, kao jednoj od istinski najfascinantnijih zemalja sveta, detaljnije nekom drugom prilikom, a sada samo o jednoj slici – pakuju oni mene na voz za aerodrom u Osaki, tamo negde u zimu 2001. i tom prilikom mi pričaju o aerodromu sa koga sam leteo. Aerodrom se zove Kensei, i u nedostatku zemljišta sagrađen je na 200 miliona tona građevinskog materijala u kome dominira „gomy“ (japanska reč za đubre), što je zapravo porozni materijal za niskogradnju dobijen spaljivanjem smeća. Pretragom Interneta otkrićete da i glavni grad Tokio i čuvena Piksijeva Nagoja imaju po jedan takav aerodrom. Svaka osoba u Japanu godišnje „proizvede“ 356,2 kilograma đubreta, što znači da Japan na godišnjem nivou generiše 45.360.000 tona otpada i po tome je osma zemlja sveta. Za razliku od velikih zemalja poput SAD ili Kine u Japanu naprosto ne bi moglo ni da postoji toliko prostora koji bi takvu količinu smeća „apsorbovao“. Pre više decenija neko se setio da se od đubreta može sagraditi i nešto važno, veliko i spektakularno, naravno ako se njim odgovorno upravlja.

Iz Japana sada u malo bliži kraj sveta. Ove nedelje u Oslu me na ulazu u grad sačekao bilbord koji reklamira najnoviji norveški građevinski hit – drvo koje se pravi od stare hartije. Da, dobro ste čuli. Dok veliki deo sveta decenijama pretvara hektare šuma u hartije i tabloide, a njih u najboljem slučaju reciklira i vraća u promet kao kartonske kutije, Norvežani (koji godišnje recikliraju više miliona tona hartije) pronašli su način da od nje naprave materijal koji gotovo da ima građevinska i izolaciona svojstva „originala“. To je naročito važno ako imamo u vidu da će količina otpada koji sada odlažemo biti gotovo dvostruko uvećana već do 2025. godine.

I sada natrag u komšiluk. Postoji ulica u Beogradu koju veoma volim i koja se zove Bulevar Revolucije (ako ste se u njoj rodili kao ja zvaćete je tako čak i da joj promene ime još nekoliko puta). U mom neposrednom komšiluku nalazi se Cvetkova pijaca, lokacija na kojoj su se na moje prijatno iznenađenje pre mesec-dva konačno pojavili kontejneri za reciklažu. Tri kontejnera brendirana logom gradske čistoće predviđena za papir, metal i plastiku ulila su mi malo nade da ćemo možda i mi krenuti za velikim svetom. Pomislim na tužnu statistiku da Srbija od svih zemalja u regionu reciklira najmanje, svega oko 15 odsto otpada, gubeći oko 50 miliona evra godišnje zbog nedovoljnog recikliranja. Pomislim na potencijal „zelenog biznisa“ koji bi čak i po pesimističnim statistikama mogao da zaposli više hiljada ljudi u zemlji koju nezaposlenost izjeda, i, uopšte, uhvati me blagi optimizam.

Ali, svaki put kad kao štreber – entuzijasta krenem da nahranim kontejnere uredno zgužvanim flašama vode ili limenkama piva – oko kontejnera nađem barem Pet flašica pobacanih što na asfalt, što u obližnje „obične“ kante za smeće. I „impresionira“ me kako u njemu dominiraju baš Pet – boce, bačene na metar – dva od uredno postavljenog kontejnera za njih. I zašto nam je to baš toliko teško. I ko je kriv.

Ne, neću završiti ovaj tekst kritikama gradskoj vlasti, koja bi ipak morala da zna da uz postavljanje kontejnera obavezno ide i edukativna kampanja. Neće ovo biti ni kritika vlade koja bez obzira na dolazeće poglavlje 27 o životnoj sredini, za koje stručnjaci kažu da će, između ostalog, zahtevati izgradnju i uspostavljanje 27 regionalnih sistema za upravljanje otpadom, kao i recikliranje polovine otpada, i mislim da bi bilo dobro da kada već postoje tri ministra bez portfelja da formira i Ministarstvo za životnu sredinu. Ostaću u bulevarskom komšiluku i reći samo: svaka promena i svaka revolucija počinje od nas. Zato kese u ruke, papir u jednu, zgužvane Pet flaše u drugu i limenke u treću, nemoj da nam je teško. Svaki trijumf se postiže malim pobedama. Verujem da se to može dokazati upravo na Bulevaru!