A-MOK

Ostatak „državnog vrha“, Overlord i spoljni Dačić, brzo su demantovali džumhurbaškana kontraizjavama da EU ne traži priznanje Kosova – što, fakat, i ne traži – i da na spisku nemačkih uslova nema ničega što već nismo čuli. A sve i da EU zatraži tako nešto, naša strana bi mogla da potegne snažan kontraargument: a da kako si, Evropska unijo, u svoje redove primila Kipar, koji na svojoj teritoriji, kao i Srbija, takođe ima „lažnu državu“ – takozvanu TRSK. Meni se čini da EU od nas traži da uradimo samo ono što su – a da to dugo niko od njih nije tražio – uradili kiparski Grci, to jest – smirivanje napetosti, uspostavljanje normalne komunikacije i kakvu-takvu saradnju. Pa se onda jednoga dana u podalekoj budućnosti, kada – uz Božiju pomoć – i Srbija i Kosovo i Albanija budu članice EU, o svemu može pregovarati u boljoj atmosferi.

Ali ima stanovitih razlika između Srba i Grka, mada iz rečenog ne treba izvući zaključak da su Sokratovi potomci neki naočiti mirotvorci i mačiji kašljevi. Jok, more! Drčni su kao i mi, samo su mnogo racionalniji, a nisu skloni jeftinoj patetici. Uprkos tome – ili možda upravo zato – što granica njihove „lažne države“ prolazi kroz centar Nikozije – kiparski Grci su – i to ne samo na papiru – spustili loptu, uspostavili kakve-takve odnose i istu takvu saradnju, što je za Brisel bilo dovoljno. Ali Brisel podozreva – i to s punim pravom – da srpski državnici naprosto ne žele nikakvu normalizaciju, a još manje nekakve normalne odnose i da bi kosovski problem najradije rešili izgladnjivanjem i totalnom izolacijom tamošnjeg stanovništva. Videlo se to kao na dlanu kada se po beogradskoj čaršiji i mahalama prosula vest da je Kosovo postalo član MOK-a. To što će na budućim olimpijadama kosovski sportisti trčati, bacati kuglu i skakati uvis, u redovima naših državnika je proizvelo pravi aMOK. Olimpijski moto – važno je učestvovati, ne pobediti – ima i svoj dodatak. Ko ne učestvuje, sigurno će izgubiti.