Sam po sebi, bojkot je vrlo efikasan politički alat, ali kao i svi efikasni alati (i lekovi), ako se ne primeni na pravu boljku, na pravom mestu i u pravo vreme, od njega bude više štete nego koristi. Na sve te opasnosti ukazuje Zoki Živković, koji je vaktile imao rđavo iskustvo sa bojkotom – i to u bolje vreme i na pravijem mestu – ali, izgleda, da Živković džaba kreči. Opozicija zapela – bojkot pa bojkot. Eh, šta ti je moć magijskog mišljenja. Nećemo „pod ovakvim uslovima“ izaći na izbore – misli to ćemerno mišljenje – sedećemo u toplim domovima, kao što i inače činimo, a bojkot će umesto nas oposliti stvar…

Oće moj Sebastijan Kurtz! Bojkot donosi političku korist samo u slučaju izbornog sučeljavanja dvaju političkih blokova manje-više približne snage, od kojih je jedan zakinut proceduralnim i medijskom marifetlucima bloka u čijim su rukama visak i mistrija. S te strane posmatrano, ovdašnja opozicija je dibidus u pravu – izborna trka, ako je bude, vaistinu neće biti ravnopravna – problem naše opozicije je u tome što bi ona trku izgubila i u slučaju da su izborni uslovi istovetni onima u Norveškoj i to zbog odsustva bilo kakvih suvislih političkih ideja, pod jedan i – pod dva – zbog nesklonosti teškom radu, obrnuto proporcionalno sklonosti lakom kešu.

Sa 14% podrške u biračkom telu – što je verovatno realna procena – svaki bojkot će ispati fijasko jer će Visoki Bojkotovani (s pravom) moći da kaže da opozicija izbore nije bojkotovala „iz principa“ nego iz straha od „više nego ubedljivog poraza“. Bojkot, dakle, ima političkog smisla samo ako izazove fijasko izbora – što će reći ako izlaznost spusti ispod 50% – pa mi se čini da će naša opozicija, odluči li se za bojkot, proći kao drugarica Nadežda Krupskaja, to jest da će – nastavi li da se kurobeca na prazno – biti zamenjena novom, mlađom opozicijom, što će, uzgred rečeno, biti pravi bingo, ali to je tema za elaboraciju u nekoj budućoj kolumni.

Sećate li se časova fizike iz osnovne škole i onog zakona – zaboravio sam kako se zove, davno je bilo – koji otprilike kaže, citiram po sećanju: „nešto se ne može pretvoriti u ništa, niti se iz ničega može stvoriti nešto“. Gvozdeni je to zakon, ali to ne znači da oduvek nije bilo dilbera koji su pokušavali da i u njemu pronađu rupu. Uzmimo primer drevnih alhemičara koji su se satirali da raznim bajanjima olovo pretvore u zlato, pa ih uporedimo sa (mnogo uspešnijim) srpskim političkim alhemičarima (svih vremena i svih boja) koji su pokušavali (i često bogme i uspevali) da od govneta naprave pitu i da iz te rabote izvuku zlato.