Uprkos blagoj mučnini koju osetim svaki put kad mi neka štampana stvar te vrste dospe u ruke, opsetite se da je moja malenkost oduvek kano klisurine stajala na braniku ljudskih prava i integriteta ovdašnjih žutara. Nisu – tvrdio sam i tvrdim – tabloidi spustili lestvice svih obzira i poukidali sve kriterijume – kako tvrde eminentni visokoškolovani mudroseri – nego su najpre lestvice spuštene, a kriterijumi ukinuti, pa su se tek onda na trafikama pojavili tabloidi. Isto tako, pomalo jeretički, tvrdim da su u zemlji Srbiji – u svim njenim alotropskim modifikacijama – lestvice oduvek bile postavljene vrlo nisko, a da kriterijuma nikada nije bilo. Ali je zato vaktile bilo komunista i ideoloških komisija koje su novindžijskom esnafu efikasno držale muda u procijepu.
Ovo, međutim, ne znači da u blaženopočivšem SFRJ-otu nije bilo tabloidnosti. O, i te kako ju je bilo. Samo se raspačavala preko potuljenih talasa Radija Mileve. Sećam se da se, recimo, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, po (Titovo)užičkoj čaršiji i mahalama pronela senzacionalna vest da je – tada veoma popularni – Mića Orlović – „dobio crnče“. Ko je blagoizvoleo roditi Mići malog Afroamerikanca srpskog porekla, kada je i gde dete rođeno, kog je, konačno, prinova pola – o tome ni mukajet. Mića dobio crnče. I tačka. I – naravno – potuljeni kafanski ibret. Eto, ima dobar posao, puno para, auto (ford taunus), sve mu to malo, pa – „dobija crnčiće“.
Bio je ovo uvod u priču o pet minuta moje slave u žutarama. Pre neki dan pozove me novindžika žutare Alo, predstavi se i traži izjavu za – pazite sad – kulturnu rubriku. A izjava tipa, a da šta ja mislim o Jeleni Karleuši. Pomenuo sam je, kaže novindžika, u prepisci sa Jergovićem, pa je red da kažem još neku o njoj, a Jeca će, sa svoje strane, da kaže šta ona misli o Jergoviću i meni. Što da ne, pomislih. Za razliku od većina ovdašnjih pevaljki – tako sam nekako izjavio – Karleuša je urbani lik i integrisana osoba. Tako, dakle, rekao. I zaboravio na celu stvar.
Kad, ne lezi vraže. Bejah za vikend u zavičajnoj Bajinoj Bašti, pa u subotu poranih zorom – valja se, beše Sveti Ilija – pa u kafić na kafu i čitanje novina. Aaaaa, matori pokvarenjače – začu se poznanička graja u kafiću – ništa ne govoriš, kad si spanđao sa Karleušom? Brzo ja dograbih (u kafiću vazda dostupni) Alo i potražih inkriminisani članak. Zabloidi su tabloidi, da nisu nešto dosolili? Kad – jok. Korektno preneli Jecinu i moju izjavu, koje bi – tvrd vam stojim – mogle biti objavljene u Glasu koncila. Ono, fakat, iznad tekstića „intrigantan“ naslov – „Tajna veza između Karleuše i Basare“. Ni tome se nije imalo ništa naročito prigovoriti. Ama dan mi prođe u telefonskom objašnjavanju platonske prirode Karleušine i moje „tajne veze“ i to uglavnom osobama za koje znam da „ni u snu“ ne čitaju tabloide. Kako li su onda saznali? I ko je tu tabloidan? Alo ili oni koji ga ne čitaju?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
