Biti decu il’ ne biti

Na tu temu – smeju li se deca vaspitno tući – proteklih se dana rasplamsala žučna polemika koja je, predvidivo, dovela do još jedne srpske podele. Na jednoj strani su ljudskopravaši svih boja koji decidirano tvrde da se to nipošto ne sme i da roditeljske ćuške treba oglasiti krivičnim delom, na drugoj, pak, strani su srpski domaćini i zagovornici porodičnih vrednosti koji se drže izreke da je batina iz raja izašla.

Šta ja o tome mislim? Pravo da vam kažem, ne znam šta da vam kažem. Slično srpskim domaćinima, načelno se protivim mešanju srpske države u unutrašnje stvari srpskih porodica, pre svega zato što srpska država temeljno upropasti sve čega se dotkane. Sa druge strane, kao što 50.000 klonova iz onog SF filma ne mogu ne biti u pravu, srpski domaćini – istorija nam je to pokazala – ne mogu biti u pravu. Zašto? Sad ću vam to naučno obrazložiti. Ja, recimo, ne sumnjam de će viša i viša srednja klasa srpskih domaćina fizičkom kažnjavanju pribegavati s merom i u retkim situacijama, ali kada se ideja roditeljskog nasilja spusti u mase, onda ćemo u nižim (i sve nižim) slojevima srpskih domaćina i domaćinstava dobiti zlostavljanje, umlaćivanje i – sakloni Bože šta sve ne. To je veoma slično vaspitnim politikama naših najviših srpskih domaćina, naoko bezazlenih tipova, koji su decenijama – podmuklo, ali fakat nenasilno – huškali na kvroproliće i raspirivali razdore i mržnju, pa se posle (bajagi) čudili kada su njihovi sledbenici počeli da umlaćuju Rome i da bacaju inostrane navijače sa pozida.

Sasvim je drugo pitanje vaspitni efekat roditeljskih batina. Ja sam, kao već drevan čovek, odrastao u vremenima kada je fizičko kažnjavanje, ne samo kod kuće, nego, bogme, i u školi, bilo sasvim normalna stvar, pa sam – kao dete sklono pravljenju pizdarija – srazmerno često dobijao i preko guzice i preko nosa. Da li je to ostavilo trauma na mojoj nežnoj, dečijoj psihi? Ma, idi beži! Ič nije ostavilo. A da li su batine vaspitno delovale na moju nežnu dečiju psihu? Jesam li se „popravio“? Ma jok! Ma idi, more, beži. Terao sam po svome i nastavljao da povremeno pravim pizdarije, jer su u ono doba batine bile ono što je Lotaringian u jednom od Matrix-a definisao kao cause and effect. S vremenom sam – i to u prilikama kad nisam bivao bijen – ukačio da moja „sloboda“ nanosi patnju mojim roditeljima, pa sam počeo da se stidim i posledično sam se – kako se to kaže – smirio. Da ne dužim. Za šta se ja zalažem? Za biti ili za ne biti. Ja sam za srednje rešenje. Ako roditelji imaju pravo da tuku decu, neka isto to pravo bude dato i deci.