Bulevar involucije (2) 1Foto: Stanislav Milojković

Poskočio sam od sreće kao ona poslovična Selinova kokoška.

Poleteo dva-tri metra uvis, pa se ponovo survao u đubrište.

Brzo shvatio da je Srbija umesto jednopartijskog dobila nešto gore – višepartijski komunizam, mešavinu najgoreg u komunizmu – diktature lumpenproletarijata – i najopakijeg u nezrelim parlamentarnim demokratijama – primitivnog , pljačkaškog kapitalizma.

Platon je naučavao da zbog neizbežne dekadencije svih stvari i pojava demokratija na kraju završava u kakistokratiji.

U Srbiji je demokratija započela kakistokratijom.

Jednopartijski komunistički kolektivizam koji se ograničavao na radnike, seljake i poštenu inteligenciju, sada je prisilno obuhvatio sve slojeve stanovništva, a one malobrojne koji nisu hteli da budu obuhvaćeni, saterao u geto.

Neke je oterao u inostranstvo.

(Pa se posle naricalo da „nam“ natalitet opada.)

Neke u grob.

(Pa se posle kukalo da „nam“ je smrtnost u porastu.)

Nije slučajno što reči kolektiv i kolektor slično zvuče.

Izvedene su iz istog korena.

Slična im je i funkcija.

Ono što je za otpadne vode (da ne upotrebim smrdljiviju reč) kolektor, to je za ljudska društva kolektiv.

Mračno, dakle, smrdljivo mesto, senkrup u koju se slivaju telesne i mentalne, za razliku od telesnih nerazgradive, izlučevine.

Mentalna mapa u kojoj se najbolje snalaze pacovi.

Rođen sam, odrastao i doživeo zrelo doba u socijalističkoj Jugoslaviji, zemlji kolonizacije, kolektivizacije, kolektiva, kolektiviteta i kolektivnosti, zemlji terorističkih organizacija udruženog rada, sigurnoj kući za međunarodne teroriste – među njima i Iliča Ramireza Sančeza, Šakala – obećanoj zemlji poluvojno organizovane neorganizovanosti u kojoj se pravo iz porodilišta išlo u obdanište iz obdaništa u pionirsku organizaciju iz pionirske u omladinsku organizaciju.

Tu je pucao vidik.

Tu su se otvarale neograničene mogućnosti slobodnog izbora.

Za ambicioznije, one koji su želeli da uspeju u životu, takozvani Savez Komunista, za one skromnijih prohteva – SSRN.

Protofeministkinje su morale da se zadovolje AFŽ-om.

Dok iz nepoznatih razloga nije ukinut.

U SFRJ si morao ili biti u nekom od kolektiva.

Ili biti ostali.

Ostali su tavorili na margini, samo što to nisu znali, pojam margina, osim u tipografiji, još nije bio ušao u upotrebu.

Do sredine pedesetih nije bilo lako biti među ostalima.

Ostali, recimo, nisu dobijali tačkice za hleb.

Posle je hleb postao dostupan u slobodnoj prodaji.

Sve u svemu, od kraja pedesetih naovamo, moglo se sasvim lepo živeti i izvan kolektiva, na margini.

Ono jeste, ako si bio ostali, nisi imao pravo na socijalno, regres, železničku kartu K15, sindikalne svinjske polutke, bonove za topli obrok i ostala korisna i jestiva ogledalca i đinđuve za urođenike kojima je režim kupovao opštenarodno oduševljenje pravcima razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Ali rekoh – moglo se živeti i među ostalima.

Između ostalog, naravno.

Po meni bolje nego u kolektivima.

Sa manje strepnje i straha svakako.

Ovo je bitno.

Nikada u Jugoslaviji nisam bio progonjen.