Neki su u predsednikovoj govoranciji videli populizam, neki, pak, pokušaj prebacivanja odgovornosti na sile mraka i haosa. Ja, pak, mislim da je čovek iskreno zabrinut. Budući da je šef Udbe njegov čovek, morao bi da zna nešto više od nas običnih građana. Ali okanimo se spekulacija. Delim predsednikovu zabrinutost. Samo, imam neke primedbe. Prva i najvažnija: plemenska zajednica se ne može demokratizovati; izvesni pomaci u demokratizaciji postignuti su samo u onoj meri i na onim mestima na kojima je slabašna srpska država uspela da sprovođenjem zakona savlada snažne tribalne matrice. Te matrice su sanđama koja davi kilave kokoške srpske demokratije. Pa zato, ako iskreno misli da svi skupa jednog dana „pređemo granicu“, Boris bi morao da poradi na, da tako kažemo, odvajanju državnog i nacionalnog. Nacionalni interes – zasnovan na mutnim emocijama i logici po kojoj je dobro kad mi drugima otmemo stoku, a loše kad drugi to nama otmu – uvek će težiti teritorijalnom proširenju i okupljanju sunarodnika – ali interes države, zasnovane na razumu, jeste održivo blagostanje građana i onemogućavanje sumanutih projekata nastalih mešavinom kolektivnog i individualnog nesvesnog. Težak je to posao. Ima i takvih koji se žale da naša država nije dovoljno odvojena od crkve, ali stvar je zapravo crnja i gora: naša država nije odvojena ni od Dobrice Ćosića i raznoraznih zavičajnih i guslarskih družina. U plemenskom poretku, to je legitimno. Okupimo se na nekom gumnu, u nekoj jaruzi oko vatre i većamo šta nam je činiti. U državnom poretku nije tako: državnim se poslovima bave isključivo oni koji su za to dobili mandat na izborima. Svi drugi zainteresovani do tih poslova mogu doći samo putem izbora. U suprotnom – marš u PM.

Nadalje, da bismo – kako el presidente glagolji – „prešli granicu“, potrebno nam je ono što su komunisti nazivali – nadgradnja. Novi nacionalni software, novo stanje duha i istinski sistem vrednosti. Za to je potrebna infrastruktura. Ako Boris misli da ćemo granicu „preći“ u ambijentu u kome se „javni servis“ od Miloševićevog razlikuje samo po izvesnoj umivenosti, a novine čame u ropskom strahu, osrednjosti i poslušnosti (zlobnici vele da to prezident i potpiruje), onda je bolje da se uortači sa Vojom i Tomom i tako svojim partijskim drugovima obezbedi učešće u plemenskoj podeli plena. Da bi došlo do promena koje vode „prelasku granice“, neophodno je stvoriti odgovarajući mentalni i socijalni ambijent, treba onemogućiti distribuciju žalopojki, gubitničkog mentaliteta i ojađenosti i zameniti ih duhom preduzimljivosti i stvaralaštva. Pa tako, dragi Borise, ako ti veziri kažu da nije srpski posmenjivati nekoliko urednika i da je skupo uložiti par miliona evra u duhovni preporod Srbije, znaj da su u pravu. Skupo je. Samo, biće višestruko skuplje kad ti Rogonja jednog dana ispostavi račun.