Civilni redov

 – što će reći dovođenje tog svata u vezu sa zločinom za koji nije odgovoran – ali da budem iskren, nije mi mrsko što je Lupus provučen kroz tabloidnog toplog zeca jer mi je – da budem još iskreniji – mnogo milije da u Prezidencijalnom konaku za sva vremena ostane Tomo Nikolić nego da u njemu zasedne Vuko.

Sad ću vam objasniti i zašto. Zato što je uspon ljudi poput Lupusa Jeremića bio početak pišanja po Đinđićevom grobu i glavni uzrok propasti Demokratske stranke, koja se od solidno organizovane i ideološki (što je još bitnije – i kulturološki) koliko-toliko profilisane političke partije prekonoć sunovratila u samoupravnu interesnu zajednicu pajtaša iz kraja i njihovih klijenata željnih slave, mindže, lakog keša i leba bez motike, što je glavni razlog zbog koga se – na sveopšte zgražavanje euro-čaršije – nisam nešto naročito uzibretio kada su se vlasti dokopali Oco Vučić i SNS, jer – pazite sad ‘vamo – Oco i SNS rade u dlaku isto što je radila degenerisana DS, samo to (pretpostavljam iz naivnosti) rade javno, na sav glas, bez rukavica, s tim da mnogo manje kradu.

Da su vajni demokrati počem radili kako su Bog i tradicija DS-a zapovedali – Oco i SNS bi i dan-danas derali opozicione klupe, a Tomo Nikolić bi, umesto u prezidancijalnoj fotelji, sedeo na stiroporu. Ali nisu tako radili. Umesto da ugađaju interesima države, ugađali su prohtevima svojih guzica, tabloidni Brkić je u svojoj odštampotini tvrdio da su to činili i bukvalno – ama honni soit qui mal y pense.

Tako je, recimo, Vuko Jeremić, koji se – volšebno, ali blagovremeno – obreo u Demokratskoj stranci, takozvani civilni vojni rok služio – viđi sad vraga – ni manje ni više nego u kabinetu predsednika Republike, odakle se ubrzo – još volšebnije, a bez ikakvog iskustva – obreo na čelu MIP-a, da bi – nakon impresivne serije diplomatskih skandala, budalaština i pičvajza, od kojih vredi spomenuti aferu Miladin Kovačević, koja nas je sve skupo koštala – našao na poziciji „predsednika sveta“, na kojoj se takođe proslavio neopevanim budalaštinama.

Sad mu je, kanda, zinulo dupe da postane predsednik Srbije, sa radnim iskustvom redova na civilnoj službi u Prezidencijalnom konaku, a da stvar bude crnja i gora, zev Lupusovog dupeta uopšte nije toliko nemoguća misija, primer autsajdera Trampa je još uvek svež, a u Srbiji je – osim pametnog izbora – sve ostalo moguće. Ili bi, možda – hajde da ne grešim dušu – izbor Jeremića za predsednika bio prava stvar posle koje bi Rogonja objavio konačni fajront.