Dan kao stvoren za gluposti (1)

Potrudite se da budete više životinje.

(Norman Daglas)

Bilo je to u decembru, mesecu koga patološki mrzim, u kome praktično jedva postojim. Maslać i ja smo ustali zorom da nahranimo majmune u Zoološkom vrtu, u Frankfurtu na Majni. Dan je bio kao stvoren za gluposti. Moja tetka je, rekao sam Maslaću, onako uzgred, poživela devedeset i osam godina. Možda je glupo da se tako izrazim, tako sam se izrazio, ali očekivao sam više od moje tetke. Poživeti devedeset i osam godina, stići na samo sedamsto trideset dana od okrugle cifre 100, posustati takoreći u finišu, to uopšte nije ličilo na moju tetku.

Dugovečnost nije uvek blagoslov, rekao je Maslać. Dugovečnost moje tetke zaista je bila sve samo ne blagoslov, Maslać je bio sasvim u pravu. Moja tetka je imala život prepun nesreća. U poređenju sa stravama i užasima tetkinog života, film strave i užasa, Strava u ulici brestova izgledao je kao obična komedija del arte. Moja tetka je prosto morala poživeti tako dugo, gotovo čitavo stoleće, da bi se sve te nesreće istrošile abrazijom, trenjem, erozijom i drugim, čisto fizičkim silama. Da je nekim slučajem umrla ranije, njena smrt bi bila apsolutna nepravda. Ne može se umreti sa toliko patnje u duši, tek tako, u šezdesetoj, recimo.

Maslać je rado slušao priče o životu moje tetke, ali ne tog dana. Tog dana je promenio temu. Sve dok se nisam, rekao je Maslać, zaposlio u zoološkom vrtu, u Franfurtu na Majni, pojma nisam imao da su majmuni mesožderi. Prosto je neverovatno koliko mesa pojede jedan mali šimpanzo. Maslać je bio u pravu. Majmuni u frankfurtskom zoološkom vrtu zaista su bili alavi. Neverovatno je koliko su mesa mogli da pojedu. Majmuni su, rekao sam, isto što i mi, svaštojedi. Zašto ne bi jeli meso? Druga je stvar što im je u postojbini meso nedostupno. U Africi mesa nema za sve. Pogotovo ne za majmune. U suštini, rekao sam, kada bi bilo dovoljno mesa, biljožderi ne bi ni postojali. Malo se ko odupre zovu krvi! Malo ko odoli mračnom porivu za mesom, tako sam rekao.

Juče sam, ovo ti kažem u poverenju, kazao sam, krišom dao komadić mesa žirafi Fani i Fani ga je sa uživanjem progutala, smorogala ga takoreći. Čak me je molećivo pogledala onim krupnim, žalosnim okom, kao da traži još. Pa, dobro, da li si ti normalan, rekao je Maslać. Ako je neko biljožder, onda su to žirafe. Potpuna je ludost žirafama davati meso. One, naravno, priželjkuju meso. Ali samo li ga okuse, dobijaju težak proliv koji zna da potraje nedeljama. Primetio sam ja da Fani ima proliv i baš sam se pitao, rekao je Maslać, zašto Fani ima proliv, kad ono ti joj dao komad mesa. Nisam mogao da odolim, rekao sam.