Dodir Brigitte Bardot

… abecednom redu (i zadatku) ručavali svi koji su pedesetih i šezdesetih u Parizu nešto značili – svejedno šta – koji su bili svetski slavni ili su gazeći preko leševa jurili ka svetskoj slavi. Na moju nesreću, i ja među njima, srećom u nesreći na začelju, pod slovom S. Svašta sam doznao od Kangilema koji, kako mi je jednom reče, moje platno Snežana i sedam patuljaka nije posmatrao iz estetskih nego iz naučnih pobuda i nije ga gledao – otvoreno mi je to rekao, kao umetničko delo – nego kao sredstvo očigledne nastave, ali o tome kasnije, kad uhvatim vremena, ako ga uhvatim, reče Stojković, sav zagonetan.

Chere maitre, reče mi jednom Kangilem za ručkom u La Coupole, reče Stojković – i umalo ne pade na dupe kad me Brigitte Bardot, prolazeći na vrhuncu slave pored našeg stola ruku pod ruku sa nekim švalerom pomilova po kosi i reče a va, cher amie – cher maitre, reče Kangilem, sve vreme ispod oka gledajući u Brigittino dupe u zamicanju, (a imalo se šta videti) – medicinska nauka mora biti redefinisana, mora se, makar i primenom grube sile, očistiti od invazivnih teorija Von Klauzevitza pod čijim se uticajem pretvorila u produžetak života nasilnim sredstvima.

Ako se život ponekad nasilno skraćuje – žalosno je, ali je tako – nipošto se ne sme nasilno produžavati, bar ne nekažnjeno, a ekarska se veština – ako namerava da se bavi lečenjem, a ne crnom magijom, consultingom i marketingom – mora vratiti svojim izvorištima jer će se u suprotnom pretvoriti u veštičarenje, industriju zabave, u prljavu tehnologiju koja čarobnim napicima, hemijskim i operativnim putem produžava ljudske živote, a time i agonije, daleko iznad mogućnosti prosečnog ljudskog bića, pa ako hoćete i izvan ranica elementarne pristojnosti.

Učiniću sve što je u mojoj moći da lekarskom umeću povratim dostojanstvo i da trajanje ljudskih života svedem na razumnu meru, reče Kangilem, ali se odmah ogradi i reče da sumnja da se tu bogzna šta može učiniti, zato što se svaki dobronameran napor u pravcu svođenja ljudskih života u razumne granice, u levičarskoj štampi – a druge danas i nema, dometnu Kangilem – proglašava za nazadnjaštvo, mračnjaštvo i fašizam i biva kažnjavano društvenim ostrakizmom. Ne mogodoh da se uzdržim a da ne pomislim, reče Stojković, ali napomenu da to što je rekao prebacim u fusnotu, da bi Canguillhem, da se četrdeset prve zatekao u Užicu, uza sve to bio kažnjen i streljanjem.

Sumnjičavo me gledate, Stojkoviću, reče potom Kangilem, koji je, budući empiričar, imao izvanrednu moć zapažanja – zaista sam ga pomalo sumnjičavo gledao, priznade Stojković – da bi odmah potom rekao da ujutru prelistam međunarodnu štampu, pa da nakon prelistavanja razmislim ima li ikakve razlike između pariskog Le Figaroa, moskovske Pravde, minhenskog Saddeutsche Zeitunga, pekinškog Renmin Ribao-a, londonskog Times-a i beogradskog Komunista.

Do povratka našeg kolumniste sa odmora, objavljujemo odlomke iz njegovog novog romana „Mikrofonija“, koji bi trebalo da bude objavljen do kraja godine.