Dres kod

 Njena stvar, a ja televizije ionako gledam isključivo u samoodbrani! Drugačije se, konačno, ne može opstati na ovdašnjem medijskom bunjištu. S druge strane, pitanje je koliko je Utisak nedelje nekomercijalan. Bilo je to iha-ha gledano. Sledstveno, u Utiskovom se grmu krije drugi zec. Nije recimo nepoznato da se Overlord i Olja ne podnose, takođe nije nepoznato da Olja voli da prekonosira Overlorda i ta je činjenica navela teoretičare zavere na pomisao da je Vučić savatao Verana, saterao ga u ćošak i tu mu, u ćošku, prosiktao u uvo: Ili Olja ili svilen gajtan! Može biti! Vaistinu, ne znam! A i ne interesuje me.

S druge strane, nesporno je da B92 već godinama udarnički radi na snižavanju sopstvenih kriterijuma. Revnosno sa radio i video talasa uklanja sve „sadržaje“ koji štrče iz žalosnog proseka. Opet kažem – ne znam, može biti da bih i ja tako postupio da sam televizija, znate ono – para vrti gde burgija neće, mala para veseli čoveka… Ali šta je navelo jednu nekomercijalnu televiziju, to jest „naše pravo da znamo sve“, da snizi sve kriterijume, to je već filozofsko pitanje. V čjom bilo djelo. Sedim preksinoć u mojoj kafanici u kojoj je televizor stalno uključen, a ton vazda isključen i u magnoveniju ugledam našu košarkašku reprezentaciju na čelu sa selektorom, trenerom, šta li je. Sede momci u studiju u dresovima i gaćama, odgovaraju na pitanja, ćaskaju, o čemu pričaju – ne znam, ton isključen. Pa dobro, gde je tu snižavanje kriterijuma? Na istom mestu gde je bilo i vo vremja kada su vaterpolisti bili in i kada im je neka majka invencije nabila državni grb na kupaće gaće, pravo na Crvene Banove. Dres i gaće su, čestnejši moji, legitimna odežda na košarkaškom terenu, ali nisu na ulici i u TV studiju. Možda bi i bila kada bi se voditeljke pojavljivale u brushalteru i tangama. Ali to nije slučaj. Mada nije isključeno da ćemo skorih dana i to gledati.

Nego da mi udarimo na zajebanciju. Ide Gej parada, pa se osećam obaveznim da dam prilog istoriji srpskog adžuvanluka. Once upon a time jedan moj užički pajtaš upoznao u kafiću lepo devojče, avaj, po modi ondašnjeg pank vremena ošišano do glave (nije zamerka, važno je za nastavak priče). Bukne tu ljubav! Ali gde ljubav sprovesti? Doseti se moj pajtaš da je njegov otac preuredio podrum u radionicu, pa pravac tamo. I – zna se. Ali ne lezi vraže! Ocu mog pajtaša zatrebaju cvikcangle, pa pravac u podrum, a u podrumu ima šta videti. Kamara, a iz kamare vire dve glave – jedna čupava, sinovska – i jedna ćelava, pankerkina. Znate valjda šta je tatko pomislio. Priča se da je tako pisao pismo kojim se odriče sina, ali pismo nikada nije osvanulo u štampi.