Ne samo baba-Kurana, ne potežimo tako veliki autoritet, svaka će vam srpska baba reći da mrtve ne valja uznemiravati. Što znači: nipošto ih ne olajavati (o njima ili sve najbolje ili muk) niti im raskopavati grobove i ponovo ih ukopavati, bez obzira na uzvišenost (češće – niskost) pobuda.

Poslednjih nekoliko godina u toku je masovna repatrijacija znamenitih srpskih mrtvaca. Društvenopolitički mrtvozornici to tumače nasušnom potrebom počivših Srba (u najvećem broju slučajeva proteranih iz Srbije upravo od strane drugomislećih Srba) da počivaju u „rodnoj grudi“.

Zašto sam ja, recimo, protiv takve, naoko bogougodne prakse? Zato što personae dramatis, u ovom slučaju mrtvi velikani, nisu u stanju da naprave izbor, da se, dakle, izjasne da li bi ležali tu gde leže ili bi da ih o trošku države vrate u otadžbinu. Nisam baš siguran da bi Slobodan Jovanović, recimo, olako pristao da ga premeste iz nekog londonskog u neko srpsko groblje. Ne zato što su ga decenijama „oni“ Srbi nazivali izdajnikom i što su zabranjivala štampanje njegovih knjiga, već čisto zato što je Jovanović, za razliku od mnogih Slobodana, bio gospodin. A gospoda ni živi ne vole da putuju. Kamoli mrtvi.

„Ovi“, današnji društvenopolitički Srbi, među kojima ima pozamašan broj „onih“, ondašnjih Srba, baš su zapeli da sabornost i nacionalno jedinstvo prošire i na mrtve.

Red je, tako došao, na princa Pavla Karađorđevića, koga će, tako čujem, sahraniti na Oplencu, to jest ako mu živi rođaci to dopuste. E sad, u pogledu princa Pavla postoji nekoliko škola mišljenja. Jedni smatraju da je, kao i Slobodan Jovanović, izdajnik i fašista, drugi se, opet, kunu u njega, treći ga hvale kao velikog kolekcionara umetničkih slika, što je tačno, ali je isto tako tačno da su prinčeve slike blagovremeno otete i predate državi, to jest svakome, na upravu.

Dobro sad, šta će biti – biće. Zapitajmo se mi: kakva je svrha učestalih ekshumacija? Višeslojna je, cenjeni publikume. Društvenopolitički ekshumatori, da kažemo, ubiraju populističke poene, a ni luk jeli ni luk mirisali. Sve ide na trošak države, a publicitet veliki. Osim toga, budući da su ogrezli u tribalnu nekrofiliju, ništa drugo i ne umeju da rade osim da proizvode i ekshumiraju mrtvace. I na kraju, ali ne poslednje, posle svakog premeštaja nekog uglednog mrtvaca u otadžbinu, sledi krkanluk. Takođe na trošak države. Pa vi vidite.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.