Fenomenologija gaća

Mišljenja sam – a verujem da će se sa mnom saglasiti i velikosrpski nacionalisti i hegemonosti – da se srpski narod poslednjih godina žestoko iskvario i da nije ni prići onom blagočestivom narodu kakav je bio dok je bio go i bos, iskpljen ali čist, i – kolokvijalno rečeno – bez gaća. Beše to vreme idile, harmonije, mira i tišine, remećene isključivo cvrkutom vrabaca koji su na glavama nosili male šajkačice, tako drage Panovićevom srcu…

Vremena su se promenila, standard je lagano rastao, Srbi su se domogli gaća, pa su čak – u jednom periodu istorijskog razvoja – počeli da ih srazmerno redovno menjaju, da bi odmah potom – u istorijskim razmerama munjevito – zahvaljujući naporima našeg novindžiluka postali opsednuti gaćama, naročito ženskim. Ako ste pažljivi čitalac naših opskurnih novinčina, znaćete na šta mislim. Ni dana bez gaća, tako bi se u par reči mogla sažeti uređivačka politika ovdašnjih tabloida, uredno dokumentovana fotografijama „sa terena“. Mica opet nije obukla gaće, obaveštava nas jedan naslov! Drugi nas informiše da je Cica gaće obukla, ali ih nije uparila sa bojom očiju i haljine; Cuca, majstorica, obukla gaće, ali u boji kože, pa dezinformiše li dezinformiše li voajersku javnost; dočim Caca krenula u teretanu, ali – pu malera – zaboravila da ponese gaće. I pročaja.

Ja donekle razumem ljudsku potrebu za zavirivanjem, ne može se to iskoreniti, ali kao čovek starog kova držim da pod suknje, ako se već zaviruje, treba zavirivati u strogoj diskreciji, pritom po starom bontonu strogo vodeći računa da dama ne bude svesna da su njeni intimni delovi pod prismotrom. Tako se to nekada radilo, a sada – sada je sve na izvol’te i to toliko na izvol’te da podozrevam da mnoge pevaljke namerno ne obuku gaće i namerno se raščepe ne bi li dospele u žižu javnosti. Ja, međutim, ne bih bio ja kada se ne bih upustio u psihoanalizu javne opsednutosti damskim gaćama. Da li je „naš narod“ baš toliko opsednut donjim vešom? Ne bih rekao, bar ne bih rekao da je opsednut više nego drugi narodi. Ali je razliku od drugih naroda (i drugih novindžiluka) opsednut pokvarenom znatiželjom, potrebom da zaviruje na mračna i vlažna mesta, pride uvek na gotovs da otkrije neku nepravilnost i neku strogo čuvanu tajnu. Na tu su opasnost još onomad, kada je počelo mešanje privatnog i javnog, upozoravali neki trezveni ljudi. Uzaman! Šta je sledeće. Možda, što reko Čanak, mikrokamere u klozetskim šoljama. E, onda će doći Rogonja da pusti vodu. Mada je to, čini mi se, mogao i ranije da uradi.