Hronopolitičari

Još 1999. godine nekog naročitog manevarskog prostora nije ni bilo. Tek ga je ponestalo posle donošenja Deklaracije o nezavisnosti u februaru 2008. Deo srpske teritorije je, da ne bude zabune, bespravno otet. I ta otimačina je, uveren sam u to, bila direktna odmazda za decenijsku Miloševićevu „borbu protiv imperijalizma“ i bacanje soli u oči moćnih država. Ne znam kako bi stvari tekle da Đinđić nije ubijen, ali sa sigurnošću se može reći da bi sve ipak bilo bolje, jer su ih korisnici Zoranove smrti navratili na najpogubniji mogući kolosek. Tu ekipu je sačinjavala (i još uvek je dobrim delom čini) ekipa teško zamislivih, osionih diletanata uverenih da je za ostvarenje nekog političkog cilja dovoljna tvrdoglavost ili – kako je oni zovu – principijelnost. Još kad su ukačili da je međunarodno pravo na njihovoj strani, subverzivnim ludostima nije bilo kraja.

Naravno, apsolutno nesvesni dramatičnih promena u svetu, slepi do te mere da su prevideli čitavu jednu tehnološku revoluciju, diletanti nisu mogli da shvate da je vreme geopolitike nepovratno prošlo i da je nastupila epoha hronopolitike. Međunarodno pravo je otišlo u ropotarnicu istorije jer više ne postoji nikakva „međunarodnost“ u klasičnom smislu reči. Dok su nacionalne države u bipolarnom svetu imale apsolutni suverenitet unutar svojih granica, posle pada Berlinskog zida taj suverenitet je drastično sužen i prenesen na bezličnu mrežu međunarodnog kapitala. U takvom svetu sve je roba, uključujući i rat. Može se nekom ne sviđati takav svet – meni se na primer ne sviđa – ali on je svetskoistorijska realnost. Opsednuti gubitkom teritorije, naši vlastodršci nisu ni pomišljali na faktor vremena. Ništa čudno. Oni su, kao i naši akademici, uvereni da Big živi na tavanu akademije i da im je na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Što uopšte nije slučaj. Nestašice mleka i ulja su pouzdan znak da ponestaje i vremena, a ako neko nije u stanju da to dvoje poveže, onda mu ja ne mogu pomoći, osim da ga uputim da pažljivo iščita Pola Virilioa i još neke autore. Sve nemirniji Sandžak je takođe znak ponestajanja vremena.

Ipak se ne može reći da su naši političari baš sasvim nedorasli postmodernim izazovima. U nedostatku realnog manevarskog prostora, oni su odustali od kaubojskih poduhvata, ali su bitku za izgubljeno Kosovo nastavili na fiktivnom prostoru koji su sami projektovali. Udarni front novog kosovskog boja usmeren je ka sprečavanju priznavanja Kosova nijednog trenutka ne primećujući da je priznavanje ili nepriznavanje zapravo problem garniture u Prištini, a da je naš problem odsustvo suvereniteta nad Prištinom. Ta je bitka vođena i vodi se ne u prostoru, nego u vremenu; od MSP-a do UN i tu – bez obzira kako se tamo bude glasilo – počinje slepa ulica. E sad, da li će naše hadžije i eličije ukačiti da je prostor večan, a vreme ograničeno – to je pitanje za vidovitu Zorku. U svakom slučaju, možda će shvatiti da je mnogo vremena protraćeno na iluzije umesto na konsolidaciju Srbije koja polako tone u rasulo.