Tom zgodom sam napisao i sledeće: isključi televizije na dva dana i Srbija će nestati sa lica sveta. Sve se to kao na dlanu videlo tokom opozicionog desanta na RTS koji bi bilo tačnije definisati kao (privremeni) izliv realnosti u mozak srpskog društva vekovima kljukan Pantelijinim seljačkim neurolepticima.

Kratkotrajni šok realnosti paralizovao i vlast i opoziciju; ni jedna ni druga strana cela dva sata pojma nisu imale šta da urade (ništa neobično, oni to ni u takozvanim redovnim okolnostima ne znaju) – tako da bi se – da se u Beogradu te večeri zatekao Lav Davidovič Bronštajn, a.k.a. Trocki – Srbija već nekoliko dana zvala – SSSBR: Sojuz Serbskih Socijalističeskih Banana Respubljičic.

Kratkotrajni prozor u realnost (daleko joj lepa kuća) odškrinula je TV N1 direktnim prenosom konfuzije i kalakurnice ispred i unutar pustoline u Takovskoj koji je urađen krajnje profesionalno, što će reći isključivo slikama i činjenicama, bez ikakvih interpretacija, analiza i proseravanja. Nije se tu, konačno, imalo bogzna šta videti – u svakom slučaju ništa što već stotinama puta nije viđeno – ali i to je bilo dovoljno da državotvorne analitičare, mudrosere i ostalu crevnu faunu koja parazitira u Visokom Anusu baci u najcrnji amok.

Izjavom da upad na RTS nije upad na jednu televiziju nego napad na njega lično, Visoki Anus je „bacio kosku“ posadi dupeta koja časa nije časila da N1 optuže da je u direktnom prenosu srpsko građanstvo i seljaštvo huškala na „destabilizaciju“, „državni udar“ i … Dopišite, mene mrzi, znate već otužni spisak.

Nije to, međutim, bez neke. Pazite ovamo. Ako stavite šapu – i delegirane šape crevne faune – na apsolutno sve u Srbiji, nije onda li logično da neautorizovani ulazak bilo koga u bilo šta bude doživljen kao atak na Visoku Šapu.

Bio je u pravu Gručo Marks napisavši da se istorija jednom dogodi kao tragedija, da bi se potom ponovila kao farsa. Vidi neznalice – graknuće sad lovci na greške – to nije napisao Gručo, nego Karl, što je faktografski tačno, ali i naše tragedije i naše antifaktografske farse su takve kao da ih je pisao Gručo, a ne Karl. Gručomarksistički, međutim, gledano, OVO jeste farsična repriza događaja iz devedesetih u kojoj se vaistinu ne zna ko je tu farsičniji i tragikomičniji – da li vlast, da li opozicija. OVO ovako više naprosto ne ide, svaka naredna scena će i vlast i opoziciju dovesti u situaciju Kraljevića Marka Đurića koji se u nekoj emisiji od srca nasmejao sopstvenom bulažnjenju. Ali nemojte se prerano udarati šapicama u grudi. Posle smeha često uslede suze.