Imitacija života 1Foto: Stanislav Milojković

Gornji naslov istovremeno je i naslov „kultnog“ filma iz žanra melodrame koji je i moja malenkost vaktile gledala.

Bilo je to must see. Ne gledati Imitaciju bilo je vo vremja ono isto što i ne pročitati Igru staklenih perli. Bruka i sramota. Za poznavaoce moje filmske estetike dovoljno će biti da kažem da mi se pripušilo dva minuta nakon početka filma.

Godinama mi nije bilo jasno u čemu je tajna globalnog uspeha tog saharinskog uratka, da bi tek u zrelim godinama dokonao da se tajna krije u uspešnom uzdizanju srceparatelne banalnosti na viši, da ne kažem baš, filozofski nivo.

Pribeći imitaciji – koja ne mora uvek biti nešto loše – to znači ne biti autentičan, a biti lenj. Krajnje banalizovano, stvar se svodi na pokušaj da se uspeh u životu (i radu) postigne oponašanjem muškaraca i žena koji su u životu uspeli. Najgroteskniji (ali i najbenigniji) primer su one stotine (možda i hiljade) Elvisa Preslija, među kojima najuspešniji budu oni koji izdaleka zaliče na original.

Imitacija je do te mere raširena pojava – nema nikog ko joj nije podložan – da vaistinu nema smisla zasipati je drvljem i kamenjem, tim prije što ona, kako rekosmo, ima i svojih dobrih strana, ugledanje na dobre primere na primer.

Nezgodacija je – i to velika – kad imitacija preraste u nacionalni program i državnu politiku, kao što je to bio slučaj u Srbiji. Šta je drugo nego imitacija bio pokušaj srpske bagre i brabonjaka (svih vremena i boja) da obnove Dušanovo carstvo?

Elitni (sic!) Srbi XIX veka uočili su izvesnu sličnost između cara Dušana i sebe – i jedan i drugi su bili Srbi – pa su pomislili da po tom osnovu imaju pravo (i obaveza) da reosnuju Dušanovo carstvo. Krajnji rezultat (ako je krajnji) bio je ova Srbija koja liči na imitaciju Elvisa posle smrti.

To je zato što je Dušan bio autentičan, a ne imitator pak je – malo milom, malo silom, uz malo pameti i još više sreće – skunatorio prostranu (u ono vreme, inače, vrlo savremenu) državu kojoj se više dive i u kojoj se bolje osećaju daleki potomci nego Dušan i njegova vlastela i sebri.

Već je pri kraju XIX veka bilo otresitih Srba – Milan Piroćanac, Dimitrije Tucović, da pomenem samo neke – koji su uviđali da će melodramsko-seljačka imitacija sjaja srednjeg veka na kraju završiti tako što će biti ovako kako nikada nije bilo, njihov problem je bio što su oni koji su trebali da ih podrže – ondašnji Eurosrbi (oduvek ju je bilo) i ondašnji krugovi dvojke (bilo ih je i pre pojave tramvaja) imitirali Evropu, što i danas udarnički čine, kao što njihovi kaunterparti – umal ne rekoh elvisi – udarnički nastavljaju imitirati cara Dušana. Na kraju je završilo tako što je Kladovo – nakon što su eksplodirale neke plinske boce – postalo imitacija Bejruta. A sve će završiti – mislim u govnima – kad Beograd postane imitacija Minska.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.