Ko je sve na spisku? Usual suspects, cenjeni publikume, uključujući i moju malenkost, ali i dva nova lika, dojučerašnja turbopatriota, Branko Radun i Dragoslav Anđelković, koji su se očigledno nešto zamerili bivšim njihovim, pa su završili na crnoj listi. Turili bi, belćim, našijenci na tu listu i Vučića – zaključujem to na osnovu toga što su Radun i Anđelković optuženi za kolaboraciju sa Overlordom, ali – šipak, znaju našijenci dobro da – ture li Vučića na listu – jajca očas posla odoše u procjep, a može i degenek da padne. Možda i ovako padne.

Za razliku od nedavno prošlih vremena, pravna država je, je li, promptno reagovala i „preduzela radnje“, na čemu joj od srca čestitam, iako mislim da će džaba krečiti, ali o toj temi ćemo pri kraju kolumne. Hajde da mi sada vidimo šta je to u srpskom biću što ga tera ka krvoproliću? Na prvom mestu – nekažnjivost. Na drugom – društvena prihvatljivost takvog ponašanja. I konačno – duga tradicija potuljenog huškanja kojoj u Srbiji – bez obzira na trenutno društveno uređenje – oduvek dobro ide. Uzmimo, recimo, primer jednog od očeva naše demokratije – Đilasa, Milovana, ne Dragana. Drug Đido je pre onog rata imao običaj da nahuška studente na antirežimske demonstracije i da onda, udobno zavaljen u nekoj kafančini, posmatra kako žandari studentima i studentkinjama odbijaju bubrege. Šta da se radi? Revolucija zahteva žrtve. Slično je mislio (i radio) i Milošević i polusvet oko njega. A slično misle i famozni Naši.

Ali oni su, da kažemo, amateri huškanja, neuki imitatori naših nedodirljivih, hvala Bogu još uvek živih, velikana. Ovako to ide. Mi smo vam, braćo Srbi, nedremani kakvi smo, otkrili neprijatelje, vi sad gledajte šta vam je raditi. Ako ih utepate, dobro jeste, ali mi nemamo ništa sa tim. Pa ni onaj Počuča nije spreman da se lično obračuna sa Ženama u crnom, nego poziva navijače i druge svesne Srbe da obave njegov posao. Sada je vreme da se vratimo na pitanje zašto ja držim da će država džaba krečiti? Zato, dame i gospodo, što ista ta država nema muda da na informativne razgovore pozove stvarne ideologe našeg jada, čemera, šovinizma, ksenofobije i huškanja na krvoproliće, da ih ne nabrajam sad, da ne bude da i ja pravim spisak, znaćete na koga mislim. Ta gospoda koja – kad zaseru sve što stignu i kada im na kraju ponestane govana – izjave da ih je „istorija prevarila“, napuste politiku i odu u penziju, decenijama su – uz svesrdnu podršku države – stvarali ambijent duhovne bede u kojoj nesretni Naši nisu obavezno najgore što nas može zadesiti.