Kontrola nad Beogradom

Ostatku zaklanih radikala je poručio da pristupanje Srbije Zajednici nezavisnih zemalja nije opcija, a Koštuničine mudžahedine podsetio na razgovor sa njihovim šefom obavljen uoči onog nesretnog mitinga posle koga je demoliran Beograd. Videlo se da prezident zna dosta toga o pripremama za paljevinu ambasada, ali se uviđavan, kakvim ga je Bog dao, uzdržao od ulaženja u sitna crevca. Ja i dalje mislim da bi bolje postupio kada bi na Fiškalova vrata poslao inspektore MUP-a – nezgodno je da velikan ide u policiju – pa da tamo obave informativni razgovor i da se narodu – od koga prezident deklarativno ništa ne krije – objasni: ko je naredio paljevinu i lomljavu i ko će da snosi odgovornost što je Fiškalov pulen nekoliko miliona građana srbije nazvao pacovima.

U postojećem stanju stvari i sa skupštinskom i političkom konfiguracijom onakvom kakva jeste, prezident ništa više nije mogao uraditi i za svaku je pohvalu što je uspeo da donekle ohladi usijane glave, vazda spremne da na oltar otadžbine prinesu tuđu krv. Koliko kao psiholog amater mogu videti, prezident je, zajedno sa spoljnim ministrom, intimno shvatio da postsecesionistička histerija i bezboj pizdarija koje iz nje nastaju, ne vode nikuda, odnosno da vode u sveopšte rasulo i definitivni raspad ono malo civilizacijskih vrednosti koje su u Srbiji još na snazi. Pokazala se još jedna stvar: da je iznenadna evropeizacija Nikolića i Vučića zadala presudni udarac bloku jurodivih patriota. Ostatak radikala zvuči (i izgleda) kao da su pali s Marsa, a dssovska sve tanja falanga nema nikakve realne snage i kako-tako opstaje na vazdušnom jastuku Šefovih deluzija. Naravno, ni na kraj pameti mi nije da se odajem optimizmu – kad god bih da se obradujem setim se kako se brzo istopio petooktobarski polet.

Ali, velim, moglo je sve to biti i mnogo gore. Moglo bi biti i bolje ako bi prezident i njegova vlada još racionalnije pristupili kosovskom problemu po principu 15 procenata otete teritorije – 15 procenata uložene energije. I sam spoljni ministar reče da će borba potrajati veoma dugo, možda i decenijama. Nastavi li se ovako, sa državnim obrtomerom neprestano u crvenoj zoni, bojim se da će, pre ili kasnije, doći do velikih problema. Ne sa Kosovom – taj problem je odavno tu – nego sa Srbijom. Poluvanredno stanje u kome živimo od 2008, zapuštenost državnih poslova, katastrofalno stanje privrede i opšte siromaštvo na kraju mogu dovesti Srbiju do ekonomskog i političkog bankrota. Može se to samo ako se hoće. A za početak: prezident bi i država mu, pre nego što ponovo uspostave kontrolu nad Kosovom, trebalo da uspostave kontrolu nad Beogradom po kome huligani i dalje nesmetano premlaćuju novinare.