Naša današnja kolumna trebalo je da izađe juče, ali zbog (moje) pogrešne računice nije poslata, pa ste silom prilika čitali još jedan nastavak Yugonostalghie. No, za prosutom kolumnom ne treba plakati, nego iz nje valja izvlačiti pouke.
Na primer ovu. Ako prekid u kontinuitetu izlaženja kolumne dovodi do pičvajza, porazmislite malo šta se sve ne događa zbog diskontinuiteta u istoriji, kakvih je naša istorija prepuna, kao Kordun grobova.
Diskontinuiteti sami po sebi nisu loši, jer sprečavaju inerciju i zapadanje u entropiju (u kojoj smo upravo potonuli do guše), ali ako se istorija pretvori u seriju diskontinuiteta – kao što se pretvorila naša – onda se dobija permanentni haos iliti srpski kalakurnica.
Krle22, sad zašilji plajvaz, vataj beleške, pa prenosi tamo „gde treba“. Uprkos jadikovkama i naricanjima da nam je istorija maćeha, povest je nama Srbima tri puta – jednom krajem XVII, drugi put početkom XIX i treći put krajem XX veka – pružila prilike koje se ne propuštaju. Treba li reći da smo sve tri mic po mic upropastili, pa krivicu, po običaju, prebacili na istoriju.
Prvi put se to dogodilo 1690. kada je mudri patrijarh Arsenije Čarnojević preselio Srblje iz kosovskog karavilajeta – koji su i Osmanlije izbegavale – u hrišćansku Austrougarsku monarhiju, u pravcu centralne Evrope, gde nam je i mesto i i gde su – u istorijskim razmerama – ekspresno stekli obrazovanje, materijalno bogatstvo, obučili se vojnim i državnim veštinama i postali konstitutivni element monarhije nazvan Srpsko vojvodstvo.
Jesu li Srblji bili zadovoljni? Ma jok. Ali kad su Srblji bili zadovoljni. Pusto tursko je činilo svoje. Deo prečanskih Srbalja je nastavio da snatri o povratku u karavilajet, deo je svoju budućnost video u odlasku u pravoslavnu Matušku Rosiju, u koju ih je popriličan broj i otišao i i tokom samo jedne generacije ih pretopio u Ruse.
Onda je nešto kasnije (budući da su, za razliku od onog poslovičnog Jevrejina) Srblji kupili loz, to jest topove, ranu i džebanu (sanitet ko jebe) Gospod Bog odlučio da Srbima da premiju i vrati im Kosovo i svetinje za kojima su vekovima naricali. A šta su Srblji uradili kad su oslobodili Kosovo? Čim su videli da na svetoj zemlji nema zlatnih kašika, nikakvog zlata uopšte, a da ima vašiju, bede i čemera, okrenuli su se nalevo krug, pa pravac natrag u Beograd, a na Kosovu zaveli vojnu upravu, pretvorili ga u kažnjeničku koloniju za nepoćudne srbijanske činovnike i prepustili Bogu da odradi i ostatak posla i da od Albanaca napravi „dobre“ Srbe ili – još bolje – da ih protera u Anadoliju. Pomisao, recimo, da bi se srpska prestonica mogla momentalno premestiti na svetu srpsku zemlju, u Peć ili Prištinu, kao što recimo Jevreji teže da je vrate u Jerusalim, koliko mi je poznato nikom nije na um padala, a ako je i nekom i pala, taj je bezbeli završio pod sačem, kao onaj dalekovidi monah sa Atosa. Jednog jedinog, trenutka, dakle, od 1912. do stvaranja lažne države, Kosovo nije bilo deo političkog sistema raznoraznih država Srbija, a zašto nije bilo i da li je moglo biti, o tome čitajte u ponedeljak. Ako opet ne pobrkam datume.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
