Pogledah proteklih dana mini seriju Černobil koja je stekla ogromnu popularnost međunarodnog publikuma, podigla poveliki oblak prašine u svetu TV serija i razbila lažni mit da je ustaljena šema – „pucačina, otimačina, jebačina“ – jedini recept za masovnu gledanost.
Ništa od svega toga nema u serijalnom Černobilu. Epizode više liče na dokumentarne filmove, što, pretpostavljam, i jeste bila namera producenta i izvođača radova.
Kako su prvi kadrovi Černobila počeli da se „odmotavaju“, tako su meni počele da se „premotavaju“ rolne sećanja na davni 26. april 1986. godine i na masovnu histeriju koja je zavladala Srbijom nakon što se, sa izvesnim zakašnjenjem, saznalo da je eksplodirao jedan od reaktora nuklearne elektrane V. I. Lenjin.
Sreća je okolnost po generacije rođene nakon černobilske katastrofe da u to doba nije bilo tabloida – bar ne u ovako radioaktivnom obliku – inače bi današnji tridesetpetogodišnjaci imali po tri glave, pipke umesto ruku i proče posledice genetskih mutacija.
Za divno čudo, naš ondašnji državni vrh nije podlegao globalnoj panici i to s dobrim razlogom – vetar je radioaktivni oblak odneo u Švedsku, Nemačku, Čehoslovačku, delimično i Mađarsku – ali je zato jedan deo beogradskog SNiS-a (i to onaj iz koga će se kasnije ispiliti Euromahala) zapao u stvaričan dekontaminacioni amok.
A evo kako se SNiS borio protiv radijacije. Po predsobljima su bile raširene najlonske prostirke, na koje si – ako si nameravao da uđeš u nečiju kuću – morao da staneš u stav mirno da bi de domaćin/ca temeljno dekontaminirala metlicom, pa si onda – ali tek kad opereš i ruke – mogao zakoračiti u dnevni boravak.
Ni taj pičvajz, naravno, nije mogao proći bez starog srpskog zanata – izražavanja nezadovoljstva i protesta, pa je hitno – u SKC-u mislim – upriličena tribina „Protiv atomske energije“, na koju sam i ja pozvan, na koju umalo nisam i otišao, dok u poslednji čas nisam dokonao da ja nemam ništa protiv bilo koje energije i da energije ni za šta nisu krive.
Za cenjeni srpski publikum serija Černobil bi mogla biti poučna iz sasvim neatomskih i nekatastrofičnih razloga, ponajpre zato što je ovdašnji mentalitet vrlo sličan sovjetskom, koji je, uzgred, glavni krivac što je reaktor eksplodirao, iako je to – kako je tvrdila SSSR-ova propaganda – bilo apsolutno nemoguće.
Pa da vidimo, koje su značajke tog mentaliteta. Značajka 1. Neke stvari se nikada ne mogu (niti smeju) dogoditi. 2. ako se ipak dogode, onda se (zvanično) smatra da se nisu dogodile. 3. ako stvar koja se, uprkos neverovatnosti, nekim slučajem dogodila postane isuviše očigledna da se više ne može poricati, onda se kreće u traganje za krivcem. Koje završava tako što se krivica svali na pogrešnu osobu. Pa gde su tu sličnosti, možda se pitate. Eh, gde su. Napišite Kosovo umesto Černobil sve će vam biti jasno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
