Loše zanatlije

Kada je ta glava prepuna posledičnih čvoruga u pitanju, i dan-danas sam spreman da se inatim. Ali porodicu, prijatelje i bližnje, uopšte, ne uvlačim u inaćenja. Mada su i pomenuti katkada kolaterlano stradavali. Šta da se radi. Svijet je ovaj tirjan tirjaninu…

Nije dobro, međutim, kada inat preraste u državnu politiku i jednu od ključnih stavki „nacionalnog identiteta“. Hoću da kažem: nije dobro za stanovništvo te države. Ali je odlično za državine državnike. Lako im je tu vladati i još lakše potkradati. Jer pazite: cikne neki narodni tribun kao guja prisojkinja „ne damo Kosovo“ i narod-inadžija momentalno zaboravlja da je Kosovo odavno dato. Pa se posle naši potpisnici popišmanili. Vape za pravdom. Kunu i proklinju. I pročaja. Ali slaba vajda. Na Kosovu nastala druga sudija. Koju, opet, naši državnici ne priznaju. U čemu ih podržavam. Ama ne podržavam ih kada tuđim Crvenim banovima mlate gloginje. Sad ide digresija.

Neko je lepo definisao glupost kao upornost u ponavljanju određenih aktivnosti smišljenih da izazovu jedan, a izazivaju sasvim drugi efekat. U konkretnom slučaju radi se o inadžijskim balvanima, barikadama, barikadnim spletovima narodnih pesama i igara koji bi, je li, trebalo da na Kosovo vrate srpski državni suverenitet. Inače krajnje upitan i sumnjiv i na teritriji „Srbije bez pokrajina“. Država Srbija, dakle, ima sva prava da se bori za „oteto“, ali nema nikakva prava da za tu borbu regrutuje tamošnja privatna lica, koja redovno dobijaju bubotke i ostaju bez struje, hrane i lekova. Država Srbija ima plaćene i obučene policajce i vojnike, pa neka stisne muda, ako hoće, neka objavi rat kome već treba, pa kom opanci kom obojci. I opet ide digresija.

Znano je da glupaci duboko veruju da su veoma pametni. Zato, naime, i jesu glupaci. Ali glupost ko glupost. Ne mere se sakriti. Jer pričati po Beogradu i pred ambasadorima da se Srbija zalaže za miroljubivo rešenje, a slati državne činovnike da pred svetskim televizijama daju podršku balvan-revolucionarima, otrkriva naivnu dvoličnost i suštinsku neiskrenost naše političke bajagi elite. A kada, kao šlag na torti, ministri Borko i Bogdanović hajdučkim stazama uđu na Kosovo, sve da bi izbegli „posredno priznavanje lažne držve“ ovde se to doživljava kao herojski čin. Nezgdono je samo to što posle brzo saviju repove i odu na pregovore u Rašku. Uozbiljite se, bre, ljudi. Ništa nije nerešivo ako se ne rešava inatom.