Elem, cenjeni publikume, moram da se pospem pepelom po glavi. Kolega Cvijetin Milivojević vaistinu nije bio prava meta za verbalni rafal koji sam ispalio u njega i u još mnogo ni krivih ni dužnih ljudi „s one strane Drine“, pa se odmah na početku najiskrenije izvinjavam i njemu i ostalima. Sad će četrdeset godina otkako piskaram i evo dobrog „saveta mladim piscima“: Ne pišite u afektu. Jutro je pametnije od večeri. Dvaput meri jednom seci. I pročaja. I još jednom se svima izvinjavam.
Pa, dobro, u koga sam hteo da pucam, a pogodio Cvijetina koji me je nemaliciozno citirao, a mene to nešto, drugim povodima indisponiranog, pogodilo. Da vam pravo kažem – ne znam. Beše to nekako u vreme onih barikada i balvana na Jarinju, neposredno posle pucnjave u Norveškoj, zle vesti stizale jedna za drugom, neke me crne misli skolile, pa udri nasumice po kolektivu. Znam, u stvari, u šta i u koga sam hteo da pucam, ali to se, dame i gospodo, ne može pogoditi. Da budem iskren – već više s krajnjom mukom podnosim spektakularnu odbranu Kosova iz rovova iskopanih u beogradskim divanhanama, povraća mi se od pozivanja na „nacionalno jedinstvo“ jedne amorfne mase unutar koje ne postoji ni minimum ljudske solidarnosti, ogadilo mi se lažno, a lukrativno srboljublje, na vrh mi je glave ponavljanje izanđalih matrica za koje je još u XIX veku Svetozar Marković govorio da će nam doći glave. Muka mi je – da budem do kraja iskren – i od mene koji sam celog svesnog života vodio (ličnu) borbu protiv malograđanštine, ready made paketa izanđalih ideologema, a nasedoh na kulovski fazon „jeblo te veslo koje te prevezlo“.
Nije, međutim, sve u tekstu zbog koga se izvinjavam bilo uvredljivo. Ima tu i malo štofa. Ne sa Cvijetinovog odela, da ne bude zabune. Mislim na beogradocentrizam. Pa dobro, bre, kosovski zatočnici i žreci vidovdanske etike, šta vas je navodilo da mislite da će Albanci, u momentu kada postanu apsolutna većina na Kosovu, ostati lojalni građani Srbije i dobrovoljni čuvari Gazimestana? Postoje samo dva objašnjenja za toliku naivnost: ili imbecilnost ili apsolutna nebriga. Optiram za ovo drugo. Postkosovski fanatizam će mi dati za pravo, u psihološkom smislu, a onaj poluporeklom iz Semberije neka elaborira. Ostaviti teritorije nebranjene, pa se posle pozivati na pravo i pravdu, meni se čini krajnje idiotskom politikom. E, u to sam, cenjeni publikume, hteo da pucam, a izazvah kolateralnu štetu. Ne zameram ja mnogo kosovskim Srbima što su se selili u Srbiju; bio sam nekoliko puta na Kosovu i, verujte mi na reč, nije to lepo mesto za život. Ali pitanje je: zašto država Srbija nikada ništa nije učinila da ga takvim učini? Ni za kraljevine, ni za soc. republike, ni za Miloševića, a posle je već bilo kasno. Sada se mogu praviti bedževi na kojima piše KOSOVO JE SRBIJA, ali to je najobičniji konceptualizima. A možda se može promeniti politika. Što bi bilo idealno rešenje, jer realnost se ne može promeniti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
