Narodni noćni sud 1Foto: Stanislav Milojković

„Saradnja sa okupatorima“ u to vreme je bila prilično širok pojam. Prodaš, recimo, nemačkom vojniku kilo jabuka na pijaci, neko te vidi i – cap – posle posle rata te prijavi Narodnom sudu kao „saradnika“. A Narodni sud ko Narodni sud, pun poverenja u „naš narod“ – prodavca jabuka uza zid.

Dobro, de, to je bio „naš“ Narodni sud. Ali zašto je onda 1941. beogradsko odeljenje Gastapoa došlo u situaciju da izda štampano obaveštenje da zbog prevelikog broja prijava, koje ne stiže da obradi, do daljeg neće primati dostave građana.

Nepoznat je broj građana i seljaka koji su 1948. nekom odbrusili „stani, more“, pa zaglavili na Golom otoku jer ih je komšija prijavio da su vikali „Staljin gore“.

Neizbrisiva je izgleda ta kainovska crta u karakteru „našeg naroda“, ali vremena su se promenila, sve je postavljeno naopačke, pa i veština potuljenog cinkarenja. Sada je dovoljno da vikneš „drž’te lopova“, pa da te – ne više Narodnom sudu ili Gestapou – nego opoziciji prijave da si vikao „Živeo Vučić“.

Pitam se ovih dana (ne očekujući da pronađem odgovor) šta dilbere podlegle kolektivnom izlivu pomija na mozak i internet, navodi da se ne zapitaju zašto ja – uzmimo moj primer, a ima ih tušta i tma – Vučića ne bih „podržao“ javno ili se čak učlanio u SNS, umesto što ga podržavam prećutno, „ispod žita“ i pri tom džaba krečim jer me neprejebivci, među njima i neki doktorirani, očas posla raskrinkaju.

Neprejebivci očigledno misle – tj. ne misle – da mi je namera da ih zajebem, tj. da podržim Vučića (i za to dobijem džak para) i da istovremeno sačuvam ugled u njihovim očima i njihovo „dobro mišljenje o meni“.

Naravno, ne pada im na pamet da se zapitaju da li je meni uopšte stalo do ugleda u njihovim očima, a tek da njihovog „dobrog mišljenja“. Ja, recimo, o tim individuumima ne samo da nemam rđavo mišljenje, nego nemam nikakvo mišljenje uopšte, jer ljudi koji loše misle ne mogu imati dobro mišljenje ni o kome čije se mišljenja ne podudara sa njihovim, tj. čaršijskim.

Svaki školski psiholog će vam reći da takvim fantastičnim, paušalnim denuncijacijama pribegavaju osobe koje su ko zapeta puška spremne da urade sve ono za šta optužuju druge, ali kojima život nije pružio šansu. Mislite o tome. A dok mislite, zapitajte se koliko je 45. stvarnih saradnika okupatora izbeglo sud narodne pravde, koliko je onih koji su arlaukali „živeo Staljin“ u onoj galami tvrdilo da su klicali „živeo Stari“, pa posle napravili blistave partijske karijere. I koliko je doušnika Gestapoa prešlo na rad u OZNU.