… pa je tako na red došao i eurounijatski Zakon o donaciji organa koji otprilike kaže – citiram po sećanju – da se svakom budućem mrtvacu, koji za života nije izričito (i pismenim putem) zabranio da mu se organi krčme, može izvaditi srce ili bubreg i biti presađen nekom nevoljniku.

Budući da je bilo „više nego“ predvidivo da će rečeni zakon dovesti do nove srpske podele, nisam lenstvovao, nego se momentalno odadoh istraživačkom novinarstvu, to jest pažljivom čteniju komentara ispod članaka o zakonu i po raznoraznim komentatorlucima, što je takođe bilo dibidus predvidivo, naiđoh na obilje čuda, pokora, razobručenog egoizma, sumanutosti, paranoje i neprejebivosti, ali i popriličan broj dobričina koje su apelovale na humanost i ukazivale da čoveku, kad umre, više ništa ne treba, uključujući i organe, koji su, uzgred rečeno i u principu, jedan od glavnih uzroka smrti, bar onih nenasilnih.

DŽaba su, međutim, donatorske dobričine krečile jer je „više nego ubedljiva“ većina komentatora kano klisurine stajala na braniku svojih telesnih – umal ne napisah teritorijalnih – integriteta i suvereniteta, a meni su se lično najbolje dopali gorepomenuti neprejebivci koji su u Zakonu videli međunarodnu – treba li reći i antisrpsku zaveru – u koju su i po nekima i Vučić & Co umešali prste, podmuklo skovanu radi uništenja ionako malobrojnih Srba i pravljenja profita. Ko biva… nakon stupanja zakona na snagu, čim potplaćeni lekari primete da je neko u bolnici malčice zanemogao, odmah mu ušpricaju smrtonosnu injekciju, pa ga posle raseku, povade organe i brzom poštom ih pošalju u belosvetske bolnice da bi produžile život inostranim parajlijama. I pročaja. Koga interesuje neka sam pogleda, imaće šta da pročita, a mi idemo dalje.

Ne znam samo odakle bilo kome ideja da je on vlasnik svojih organa. Onako, filozofski posmatrano, pre bi se reklo da smo svi mi pod vlašću naših organa, jer da smo nad njima zaista „vlasni“, mogli bismo im narediti da se ne razbolevaju i ne otkazuju, što uopšte nije slučaj. Naprotiv. Samo li neki naš organ zakaže ili (pu, pu, pu, daleko bilo) otkaže, manji smo pred njim od makova zrna, hitamo u bolnicu i podvrgavamo se lečenju, koje ponekad podrazumeva i zamenu obolelog organa zdravim, uzetim iz tela osobe koja je sticajem nesrećnih okolnosti doživela takozvanu moždanu smrt, koja je – izričit je zakon u donošenju – jedino podesna za uzimanje organa za presađivanje.

Prekardaših, pa da ne dužim! Moja malenkost se svrstava u tabor donatora, pa ako su moji od godina izraubovani organi nekom potrebni, neka ih kad premetnem svetom – slobodno uzme. Ali nije to kraj moje anatomske velikodušnosti. Dilberima koji ni po koju cenu ne bi dali srce ili bubreg – zaveštavam Crven Ban.