Izgleda da se oko Kosova ponovo zakuvalo. Budući da je nezavisnost „južne pokrajine“ američki projekat, uvaljen kao vruć krompir u ruke EU, Amerikanci polako gube strpljenje i, mada ni Srbija ni Balkan više nisu prioriteti, u Vašingtonu bi volelo da se problem što pre pacifikuje i legalizuje. Sa raznih strana stižu signali da su „status i granice dva odvojena pitanja“. Što će u prevodu reći: Kosovo ima da ostane nezavisno, ali ne mora da znači da mora ostati u postojećim granicama. Sa druge, EU strane, verovatno se priprema lepa vezica šargarepa koja bi beogradskoj vladi olakšala odluku da se okane deluzija veličine i svetskoistorijskog značaja i da sagleda realnost.
Može biti da bi vlada progutala onu spasonosnu pilulu iz Marixa, ali prethodeća vlada je do te mere psihotizovala javnost da se ne usuđuje ni da pomisli na takvu mogućnost. Iako je i vrhovni srpski šaman, Ćosić, posle decenija razmišljanja odobrio podelu Kosova, maksimalisti, predvođeni Koštunicom, neće ni da čuju. Pokazuju onaj skomračni bedž na kome piše „Kosovo je Srbija“ i čudom se čude zašto je magija prestala da deluje.
Uzmimo ovu situaciju: trči se maraton, a neki ambiciozni delija sa starta krene sprintom, pri tom baca slavoljubive poglede na publiku i malo-malo pa drekne: „Gledajte kako brzo trčim.“ Cenjeni publikum, naravno, bodri srčanog trkača, oni naivniji misle da će tako pretrčati cela 42 kilometra i postići svetski rekord. Iskusniji, međutim, znaju da će delija vrlo brzo baldisati i da trku neće ni završiti. Poslužio sam se sportskom parabolom iz pragmatičnih razloga, zbog toga što kreatori srpske diplomatije zdravo vole i dobro se razumeju u sport, pa mogu izvući neku pouku. Bilo bi nepošteno reći da naša diplomatija nije uložila ogromnu energiju u Kosovsku stvar; problem je što je ta energija uložena na pogrešnu stranu. Umesto da se fokusiraju na Vašington i Brisel, da tamo, gde su i nož i pogača, pokušaju da nešto postignu, naše su đuvegije (uzdajući se, valjda, u ruske atomske bombe) zašle po svetu ne bi li izdejstvovale što više nepriznavanja Kosova. Na stranu to što nam se politika negativiteta stotinama puta olupala o glavu, tolika nada u moć Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava meni, da prostite, izgleda sublesasto. Šta bi na to rekao drug Staljin: „UN i međunarodno pravo nemaju nijednu tenkovsku diviziju. Manite se ćorava posla.“ Kobini naslednici, međutim, imaju jako puno tenkovskih divizija, ali su čuvarni. Osim toga, principijelnost njihove podrške kosovskoj stvari značajno je kompromitovana zvaničnim najavama da će, ako li Beograd napravi neki potez nemio Moskvi, Moskva odmah priznati Kosovo. Kao što će, tvrd vam stojim, među prvima i uraditi. Ohrabruju vesti da su neformalni razgovori Beograda i Prištine o tehničkim pitanjima u toku. Ali idu Mara i svatovi. Vrlo brzo, možda tokom ove godine, moraće da se razgovara o realnosti. E, od tog izvora se račvaju dva putića: jedan je da naši pregovarači kao argument tresnu na sto onaj Koštuničin bedž, da se nasmejani vrate u Beograd i počnu da se kurče na konferenciji za štampu. Drugi je da ukače da se sve ne može povratiti, ali da se sve ne mora ni izgubiti. Baš me interesuju koji će naši velikani odabrati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
