Srpsku javnost, do guše ogrezlu u entropiju i čemer, pre neki dan je malčice ustalasala – jedan deo javnosti u pozitivnom, drugi deo u ibretnom smislu – štura vest da je dvestotinak vojnika i oficira Vojske Srbije „odalo počast“ đeneralu Draži.
Na Ravnoj gori. Gde drugde.
Kao dokazni materijal, uz vest je priložena i fotografija, a odnekud je iz dobro obaveštenih izvora procurelo da je ravnogorski performans upriličen pod visokim auspicijima onomađašnjeg domaćina đeneralštabne slave, đenerala Dikovića, potom je iz Popečiteljstva narodne odbrane stiglo saopštenje da je „istraga u toku“, što je momentalno izazvalo obilno lučenje želudačne kiseline u stomaku onog mog alavog vuka koji je nanjušio mastan zalogaj.
Ne bih ja, međutim, osipao previše drvlja i kamenja na polagače venaca na Dražin grob, neoravnogorske vojnike i oficire, radije bih se osvrnuo na background njihovog glavnokomandujućeg, Diković Ljubiše, koji je – kako sam nakon kraćeg novinarskog istraživanja ustanovio – u čin potporučnika proizveden daleke osamdeset četvrte godine, dakle za vakta blaženopočivše JNA, koja je na đenerala Dražu i njegov (ne)narodni pokret vrlo popreko gledala i u oficirski kor nije primala „četničke elemente“ i ne samo da ih nije primala, nego je pomno proveravala kandidate s ciljem da se na vojnu akademiju slučajno ne provuče neki kadet iz takozvanih „četničkih i reakcionarnih porodica“.
Sad prelazimo na stvar. Lično sam uveren da je nekadašnji potporučnik Diković sasvim ozbiljno mislio kada je zakletvu polagao drugu Titu (koji je i posle smrti nastavio da bude Tito i da komanduje vojskom), uopšte ne sumnjam da je bio isto toliko ozbiljan kada je zakletvu polagao Vojsci Jugoslavije – potom Vojsci Državne Zajednice bla, bla, bla – i na kraju Vojsci Srbije u kojoj je doživeo zvezdani vrhunac karijere i izvojevao istorijsku pobedu protiv nabujale Save.
Ali ne mogu a da se ne zapitam – da li je ozbiljan oficir i džentlmen koji položi zakletvu tolikom broju vojski, što, opet, za sobom povlači tugaljivo pitanje da li je vojska koja za manje od trideset godina promeni toliko imena, ozbiljna vojna sila ili je – a pre će biti da je to – igračka militarnog popečitelja i radna snaga za gradnju nasipa i polaganje venaca na grobove znanih i neznanih junaka.
Sad će, bezbeli, neki mrsomud da grakne. Vojska (bez obzira na boju) naprosto nije imala izbora, država je menjala imena, pa je morala ona, a đenerala Draže što se tiče, vojsci je đeneral mio koje god vere bio. Neki cinik bi, pak, mogao da dobaci iz off-a – kakva država, takva vojska. A šta će povodom goreopisanog preuzeti militarni popečitelj, antifašista Vulin, to ostaje velika tajna, velika gotovo kao Srbija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
