Otadžbina i očevina

Vreme je da se poradi na poboljšanju životnih uslova za kosovske Srbe i – uopšte – čemerni kosovski živalj svih naroda i narodnosti. Pašće tu (dobro, Ivica ne kaže baš tim rečima) i neka koordinaciona tela, takozvani „oficiri“ za vezu između dveju strana, koji će (nadajmo se) doprineti smirivanju situacije i početku izvanrovovskog dijaloga. Vesna Pešić je to lepo objasnila u „Peščaniku“. Može im se, brate. Ko će da im se usprotivi? Sila božja: Koštunica, Vukadinović, Antonić i četrdeset guslara. No big deal, što no se kaže u varoši u kojoj stoluje „predsednik sveta“, naše gore list, takođe preambiciozno antiprotivan svakom srpsko-albanskom kompromisu.

E sad sledi čuveno pitanje? Šta se do sada čekalo? Valjda da opadne pritisak mitološkog „narodnog oduška“ koji je, da se ne lažemo, bio politički indukovan i medijiskom histerijom podignut do tačke pucanja, a od koga je veliku štetu (na početku) video samo Beograd, a (potom) i ostatak Srbije. Eh, šta se čekalo? Kada smo mi to, Srbi, išta učinili pre nego što bi voda dolazila do grla i pre nego što bi dogorelo do nokata. Pošteno govoreći – nikada. A zašto je to tako? Da li imamo urođeni samodestruktivni gen? Da li smo mazohisti? Jok, more. Pokušaću da vam objasnim, ali nemojte me preozbiljno uzimati, teška tema je u pitanju.

Elem, čitamo ovih dana vrlo interesantnu knjigu ovde malo poznatog italijanskog autora Korada Alvara, „Nešto kao život“. Knjiga je, da kažemo, apartna. Mešavina dnevničkih zapisa, proze i aforizama. Da ne bude zabune, Alvaro ne pominje ni Srbe ni Kosovo, čovek piše o mučnim godinama nastanka i propasti fašizma u svojoj domovini. I tu, u toj knjizi, naletim vam ja na sledeću rečenicu: „Svi su se dali u velike misli pa brkaju otadžbinu sa očevinom.“ E, to je, dame i gospodo, i naš veliki problem. Isuviše je ovde dilbera koji mešaju otadžbinu i očevinu i koji sa našom otadžbinom – poglavito iz sumanutih ili niskih pobuda – rade ono što ni u snu ne bi uradili očevini. Takvima treba stati na put, pa će se mnogi putevi otvoriti. A Kosovo ionako priznati ne moramo.