Otmenost duše

Ne znam šta vi radite u dugim jesenjim noćima – pristojnost mi ne da razmišljam o tome – ja pribegavam čitanju debelih romana. Prošle jeseni sam tako ponovo bistrio Muzilovog „Čoveka bez svojstava“, ove se, pak, latih Prustovog „Traganja za izgubljenim vremenom“. Ali naopačke, od poslednjeg toma – „Nađeno vreme“ – pa ću, kontam, do proleća stići i do prvog. Nije to nikakav prekršaj čitalačke discipline. Prust se može – a ponekad i mora – čitati od sredine. Ili sa kraja. Ili nasumično. Takav mu je stil.

Radnja rečenog toma odvija se u godinama Prvog svetskog rata, pa mi se lektira nekako zgodno poklopila sa ovogodišnjom stogodišnjicom, sa sve paradom i sa sve srpskim vojnicima, za potrebe državnog marketinga, prekomandovanim iz Prvog u Drugi svetski rat. A u ratu – čak i kod Prusta – kao u svakom ratu. Jedni „traže veze“ i gledaju da eskiviraju vojnu obavezu, drugi se dobrovoljno prijavljuju i pevajući odlaze na frontove; jedni – najčešće iz redova onih što eskiviraju vojsku – održe vatrene patriotske govore; drugi ćute i ćutke odlaze u pogibiju. Neki Marselovi prijatelji nemačkog cara Vilhelma u patriotskom žaru zovu prosto – Vilhelm, ako ne i gorim imenima; drugi, opet, vaspitani u duhu galske učtivosti i etikecije, Vilhelma zovu car Vilhelm. Prust je, pretpostavljate, na strani ovih drugih. Smatra da nema tog rata ni tog belaja zbog kojih bi čovek trebalo da odbaci pravila lepog ponašanja.

A da bi to potkrepio, pripovedač navodi primer iz svoje porodice. „Moja mati’ – piše Prust – „ne samo da se nikada ni trenutka ne bi kolebala da umre za baku. Nego bi užasno patila da su je sprečili da to učini. Pa ipak mi je nemoguće da naknadno zamislim iz njenih usta ovakvu nekakvu rečenicu: „Dala bih svoj život za moju majku.“

Stavite prst na čelo, pa se zapitajte: kud se denula srpska otmenost duše? Zar se ovde zaboravilo – ako se ikada i znalo – da su učtivost, odmerenost i nezapenušanost neka vrsta društvenog kosmodiska: izgledaju smešno, ali deluju – smanjuju napetost, nasilnost i predstavljaju čvrstu branu lopovluku, mutivodstvu i divljaštvu. Zar se niste – pitam ja vas – čitajući našu istoriju zapitali kako je došlo do toga da grlati svati koji se javno i naglas kunu da bi dali život za majčicu Srbiju i koji pozivaju braću da ginu i plinu u krvi, zaborave na zakletvu čim zagusti. I – konačno – mogli biste se zapitati da li zemlja u kojoj je na snazi etikecija balkanske krčme može biti išta drugo osim balkanske krčme. A u balkanskoj krčmi znamo kako je. Dim, galama, jad, pevaljke, čemer i – tamo negde pred fajront – opšta tuča.