Elem, jedna mlada iz Ljiga svojevremeno se udala za jednog đuvegiju iz Zagreba, bračni par je dobio dete, sve je bilo kako Bog zapoveda, dok se supružnici nisu nešto pokarabasili, pri čemu se mladoženja pokazao kao nasilnik, majka je potražila utočište u Sigurnoj kući, brak je razveden, a sud u Zagrebu presudio da ćerka ima živeti sa majkom. Onda se u sve to umešao valjevski kadiluk, koji je – ne znam kako i zašto – starateljstvo nad detetom poverio ocu. Otac potegao iz Zagreba da preuzme dete, ali na putu mu se živim zidom isprečio slobodarski Ljig. Namirisavši senzaciju, žutare su munjevito pohrlile na lice mesta. I tako je počelo još jedno mučno zamešateljstvo.

Da ne bude zabune, ja sam na strani majke, a naročito na strani ćerke, prvenstveno zato što je đuvegija dokazani siledžija. Majka je, međutim, očigledno potpala pod uticaj potuljenih srpskih novindžija, pa je njena borba za pravednu stvar završila daleko iza granice dobrog ukusa, a pogotovo iza granica interesa maloletnog deteta. Garantujem da su majku novindžije nasavetovale da problem podigne na međunacionalni nivo, da svoju i detetovu nesreću predstavi kao izdaju nacionalnih interesa i posledicu podmukle hrvatske zavere, pa je majka u izjavi za jednu žutaru ovako okalpila Srbiju: Srbija daje moje dete Hrvatskoj. Pretpostavljam da je ta izjava dodatno raspirila patriotski naboj i ojačala borbenu gotovost građana Ljiga, ali je istovremeno pružila zlobnicima priliku da postave pitanje: Pa je l te Srbija spanđala sa Hrvatom? Srbija se – iako tu, fakat, nije provodadžisala – osetila prozvanom, pa je njena vlada hitno obznanila da nipošto neće dozvoliti da se dete oduzme majci, što je stvar koju treba pozdraviti, uprkos snažnom utisku da u pozadini tog plemenitog, ali providnog gesta stoji snažna želja za ubiranjem populističkih poena.

Srećna okolnost je što devojčica ima samo tri godine, pa po prirodi stvari neće zapamtiti ništa od svega goreopisanog, a nama, dame i gospodo, ostaje da se nadamo da će se roditelji sporazumeti kako da zajedničkom detetu obezbede budućnost bolju od sadašnjosti. Ali to, uopšte, ne znači da će naše krvoločne žutare prestati sa eksploatacijom i propagandom ljudskih muka, nevolja i svakovrsne bede. Šta da vam kažem? Zemlja koja ima ovakvu štampu zaslužuje sve što je snašlo i što će je snaći. I još nešto da vam kažem. Da je mladoženja, počem, iz Mladenovca, ostala bi majka bez deteta. Tvrd vam stojim.