Plačimindžarenje

Godinama – šta godinama, već decenijama – razmišljam o tome i ne uspevam da domislim kako je došlo do toga da plačipičkarenje, naricanje i kukumavčenje postanu građanske vrline, deo „našeg identiteta“, a u nekim slučajevima i unosna profesija. Poznato je da su pesimizam i sklonost samosažaljenju karakteristika slovenske rase, ali mi ne bi bili mi – jebo ti nas – kada ne bismo isprednjačili. Nama rame uz rame možda mogu stati samo Poljaci, čija se himna – koja je (neznatno izmenjena) za SFRJotovog vakta bila i naša – zove „Još propala Poljska nije“.

Lično poznajem mnoge naše eminentne nacionalne plačipičke i tvrd vam stojim da niko od njih nije ni pesimista niti samosažaljivac. Daleko od toga. To su po pravilu kurčevite, vrlo snalažljive osobe prepune sebe i prezadovoljne sobom i svojim mestom u svetu. Pa zašto onda plačipičkare? Zato što je u Srbiji takav običaj, zato što je to kurentno i – ponajpre – zato što je naricanje nad nepravdama nanetim Srbima osnovni uslov za prijem u vlažni san naših pjesnika i prozaista – SANU. Cenjeni, međutim, publikum naših elitnih plačipički – što će reći srpska sirotinja raja – i te kako je pesimističan i samosažaljiv i naše elitne plačipičke daju sve od sebe da ga u tom stanju održe do u beskonačnost, a ako me pitate zašto to čine, reći ću vam da je to možda zato što u slučaju da sirotinja raja ne bi bila pesimistična i samosažaljiva, oni ne bi bili elitne nego najobičnije plačipičke.

Da li naše elitne plačipičke zaista veruju u svoje jadikovke? Oni tupoumniji – da, oni bistriji – ne. Rekosmo već da su to otresiti ljudi koji dobro znaju da tragičnost naše istorije nije nešto naročito tragičnija (ako je uopšte) od istorija okolnih, pa i dalekih naroda i narodnosti. Znaju oni vrlo dobro da mi, Srbi, jesmo pretrpeli mnoge nepravde, ali da nismo, bogme, bili s raskida i da ih nanosimo. Znaju, nadalje, naše uvažene plačipičke – pročitali su valjda kod vladike Rada – da je ovaj svet tirjan tirjaninu, a kamoli dobrome čovjeku, ali neumorno šire budalastu ideju da bi mi, Srbi, trebalo da budemo izuzeti iz guravog ustrojstva ovoga sveta.

Svakome, nadalje, ko ima bar jedno zrno soli u glavi jasno je kao dan da iz pesimizma i samosažaljenja ne mogu proizići nikakav napredak i boljitak, ali eto, naša kulturna, politička i – naročito – novindžijska elita raspiruje pesimizma i samosažaljenje i još za to dobija aplauze. A zašto to rade? Iz istog razloga zbog koga onaj majmun drži kurac u supi. Eto zašto!