Istini za volju, Tadićevo proročanstvo je donekle utemeljeno na dubinskoj analizi političkih prilika, nije dakle dibidus voluntarističko i (unutarstranački) predizborno. Jego Sijatelstvo, donekle opravdano, drži da je nova vlada ponajviše nalik rogovima u vreći, da je u Vladi, što reko Đuro Konj, moj stari drug iz Užica, ko u ratu – ne veruje ni brat bratu, da je stvar, štaviše eskalirala, pa u rečenoj vladi ni jedan ministar ne sme drugom da okrene leđa, da se tu uopšte ne zna ko je lovac, a ko lovina. (Ovo poslednje, da prostite, sadrži izvesne natruhe budističkog pogleda na svet.)

Sve to, poentira Ex Sijatelstvo, nije dobro za Srbiju. Za koju bi, nagađam, bilo bolje da je na vlasti ostala DS. Ali eto – nije. I to zahvaljujući čemu? Tome, veli Tadić, „što je DS izgubila vezu sa stanovništvom i što nije mogla da transportuje informacije od nižih ka višim stranačkim nivoima“. Viđi vraga! Po meni, političkom analitičaru-amateru, to su dva sasvim dobra i dovoljna razloga da neka stranka izgubi vlast, sledstvenu čemu je besmisleno krivici svaljivati na intelektualce, bele listiće i bicikliste.

Kad malo bolje razmislim, slika aktuelne vlade savršeno se uklapa u ram vlade koju je Tadić vodio preko svog atašea, Mirka Cvetkovića. Samo što su rogovi sa drugih glava i s tim što se ovi najnoviji lovci i lovine bar redovno sastaju, dočim su prethodni državna posla vodili preko telefona, pa čak i i SMS-ovima.

Ova vlada, tvrd vam stojim, iako daleko od dobre, ni za dlaku nije gora od prethodne. Samo su, da tako kažem, novovladini klijenti mnogo primitivniji, siroviji i (u svakom pogledu) gori od onih prethodnih, pa novoj vladi kvare takozvani opšti utisak. Da ne bih, međutim, lutao bespućima povijesne zbilje, lepo vam ja pozovem baba-Kuranu na mobilni (nedavno ga je nabavila) da je pitam šta o svemu ovome kaže plećka, šta šolja, a šta nebeske prilike. „Ne znam šta da ti kažem“, reče mi baba Kurana. „Kafe nemam, poskupila. A nemam ni plećke, poskupelo i meso. A nebo, u nebo ne smijem ni da pogledam.“