Preki noćni sud

Neka se Brkić (i Vučić) ič ne uzrujavaju. Neće to biti tako. I dobro je što neće. Jedno od najvećih postignuća Petog oktobra – koje se u salonskim revolucionarnim krugovima smatra najvećim promašajem – upravo je bilo nepribegavanje prekim i revolucionarnim sudovima.

Bilo je to, naime, prvi (nadajmo se ne i poslednji) put u istoriji Srbije da je neka dinastija/ društveno uređenje smenjeno bez krvoprolića i glavosečenja. Nekima je to bilo malo, a u stvari je bio korak od 1000 milja. E sad, okolnost da nije bilo suđenja ni na takozvanim redovnim sudovima jeste nezgodna, ali nema ni dva meseca kako vam ovde lepo objasnih kako je došlo do toga. Lako. Nepoštene Miloševićeve režimlije su pošteno (u debelom kešu) platile poštenjačinama iz DOS-a za pravo da im ne bude suđeno, a imalo se rašta.

Poražavajuće je, međutim – iako je relativno bezopasno – što i euromahalski intelektualci, od kojih se to (formalno) ne bi očekivalo, razmišljaju kao pukovnik Apis. Ideja prekog suda posledica je kratkog spoja u misaonom toku koji pokarabasi matične ploče i dovede do toga da eletromislioci ne uviđaju (ili previđaju) da je režim Aleksandra Vučića NEIZBEŽAN rezultat vekovne serije polutanskih revolucija i klatežnih revolucionarnih suđenja.

Okanite se vi analogija sa Francuskom i Oktobarskom revolucijom i pratećim revolucionarnim sudovima, to su bili svetskoistorijski potresi i procesi, dočim su sve srpske revolucije – počev sa Prvim ustankom, zaključno sa Petim oktobrom – listom bile (krvave) kafanske tuče za kontrolu nad menadžmentom smrdljive balkanske krčme utuljenih lampi.

Jovo Bakić mi ne izgleda kao krvoločan čovek, sigurno i nije, ali on, koliko vidim, čvrsto veruje da će revolucionarni kratki postupak nad Vučićem povesti nekakva apstraktna viša (narodna) pravda, možda tako nešto i postoji – ne sporim – ali Bakić bi morao da zna da izvršenje revolucionarne pravde može obaviti samo konkretan, živ čovek, ili više njih. Drugim rečima, onaj ko nema muda da revolucionarnu pravdu izvrši svojim rukama – a sumnjam da ih Jovo za to ima – taj huška druge da to učine umesto njega, pa da stvar posle pripiše „višoj narodnoj pravdi“.

Đilas je, recimo – Milovan, ne daleko bilo Dragan – umeo da pripreti revolucionarnim sudom, ali je, bogme, umeo i da potegne nagan, pa da ovom ili onom narodnom neprijatelju (ako treba i bivšem partijskom drugu) ispali hitac u potiljak. Ta su vremena, na sreću, prohujala, a to što nisu nastupila neka bolja, posledica je toga što seljački revolucionarni duh naših djedova jošte živi i – kako stvar stoji – živjeće vjekov’ma, samo sa – ljudskim likom. A kakav je to lik, o tome čitajte sutra.