Preslava 1Foto: Stanislav Milojković

Danas je petak, drugi dan Nikoljdana, takozvana preslava, dan za kuhinjsku filozofiju.

Krećemo na posao. Jedna od najpogubnijih zabluda koje vekovima pustoše Srbiju – legion im je inače, ime – jeste duboko ukorenjena zabluda da je realnost nešto što se može preurediti i prilagoditi u skladu sa sopstvenim zamislima, potrebama, etc.

Iz napred rečenog ne treba izvući pogrešan zaključak da je realnost (uključujući i političku) nešto kruto, nepromenjljivo, dato jednom za svagda. Daleko od toga. Realnost je, da kažemo, vrlo fleksibilna, ali postavlja određene neprelazne granice koje se u „čistoj filosofiji“ (srpski termin iz 60-ih godina XX veka) nazivaju – nužnost. Ali viđite sad vraga, „čisti fiosofi“ tvrde – a ja im verujem – da se do slobode može vinuti samo onaj ko upozna i prihvati nužnost, a da tamo gde te spoznaje nema – ili gde neće da se ima – caruje upravo nužnost.

Čistoj filosofiji u Srbiji (osim u varijanti vulgarnog materijalizma) nikada nisu cvetale ruže, a naročito joj nisu cvetale kad su joj bile najpotrebnije – u prvoj polovini smutnog XIX veka. Da stvar bude komplikovanija, u to vreme ni srpskoj teologiji (koja je po meni korisnija za istoriju i život od filosofije) nisu cvetale ruže.

U XIX veku Srbi su bili ubeđenu da „mogu i ono što ne mogu“. I takvi su i do danas ostali, jer da nisu, ne bi ovacijama dočekali napred citirani luping počivšeg „oca nacije“. Vođeni tim uverenjem, funkcionalnim u guslarskim pesmama, ali pogubnim u životu, Srbi nisu spoznali da nisu u stanju da oslobode „sabraću“ pre nego što oslobode sami sebe, što su propustili da urade; igrali su za publiku, zanemarivali taktiku, pa su zato završili u nižerazrednom Vratniku, u domaćoj i međunarodnoj javnosti poznatom kao Republika Srbija.

Prelazimo na stvar. Pre nego što se ovde jasno sagleda da su Vučić i njegov režim nužnost, a ne kosmička nepravda, svi napori da se nešto, je li, promeni završavaće kao srpski oslobodilački ratovi, što će reću u neslobodi, jadu i čemeru.

Sabiti sve promašaje i sva zla ovoga sveta u jednu jedinu ličost, znači odgurnuti pod tepih milione pogrešnih odluka, promašaja i trogatelnih pompeznosti koje su kulminirale Vučićevim usponom i sinovratom svih kriterijuma.

Ako neko ozbiljno misli na promene – ako takvih još uopšte ima – mora krenuti od uzroka, a ne od posledice, mora poraditi na uspostavljanju 1. lestvice (sada nevažećih) civilizacijskih vrednosti 2. političkog sistema koji neće biti igračka za voždove i 3. mora pribeći nepopularnim merama, uključujući pendrek.

Sve drugo – a na ovdašnjoj olitičkoj sceni sve je „sve drugo“ – biće politika kontinuiteta zasenjivanja nacionalne prostote, uvlačenja u narodno dupe i ubiranja profita iz rata sa realnošću.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari