Prvoborci

Nadalje: da nije tako slaba, kosovska secesija se nikada ne bi ni dogodila i problema uopšte ne bi bilo. Valjda razumete šta hoću da kažem. Još jedna važna stvar: kosovski problem nije počeo ni osamdesete, ni devedesete ni devedeset devete. Počeo je 1912. Onoga momenta kada je posle balkanskih ratova Kosovo pripalo Srbiji. E sad, zapazite jednu čudnu stvar. Bilo je i u to doba Koštunica, Bećkovića i sličnih mistika vidovdanske etike. Da li je i jedan tadašnji Koštunica i Bećković otišao da živi u mitskom srcu srpskog naroda? Jok, more. Kao što to nisu učinili (niti im je padalo na pamet) ni današnji Koštunica i Bećković. Koštunica je, naravno, odmah izjavio da je nedremano „sa srpskim narodom na Kosovu“. Ali laže. Nije tamo. Sedi u svom večnom mutlaku i Beogradu i širi dezinformacije.

Da li je 1912. bilo bar predloga da se srpski glavni grad izmesti u Prištinu, to ne znam. Ali mislim da bi to bio pametan potez. Ako već pet stotina godina sanjate o oslobođenu Kosova, zar ne bi bio red da se srce srpstva uredi, ekonomski unapredi i integriše u srpsku državu? Ništa od toga se nije dogodilo. Kosovo je oslobođeno i momentalno prepušteno svim mogućim slučajevima, a kakav-takav red se održavao žandarmerijskim zaptom i sublesastom nadom da je „pravda na našoj strani“. I tako je taj krčag išao na vodu dok se nije razbio i dok procenat srpskog stanovništva nije spao na deset procenata. Ili čak manje.

Kad sam se vratio sa Kipra, a već se videlo kuda kosovska stvar ide, predlagao sam nekim državnicima da se na to ostrvo pošalje stotinak mladih činovnika koji bi se tamo, na licu mesta, obučili „kriznom menadžmentu“, pa da spremni dočekamo secesiju. Kiprani bi nam rado izašli u susret. Garantujem. Državnici su me, međutim, gledali kao nekoga ko im kvari popodne. Jer pazite, cenjeni publikume, kiparski problem je pomalo pao u zaborav, ali je bio mnogo žešči nego naš. Trećina teritorije se otcepila. Bilo premeštanja stanovništa, čuda i pokora, ali su Kiprani smogli snage da se suprotstave trabunjanjima ideologa EOKA-e B i da od ostatka teritorije naprave malu, ali snažnu i bogatu državu. Koja – zatreba li daleko bilo – lako može da pokaže zube. I – šta da vam kažem. Na referendumu o ponovnom ujedinjenju ostrva, čak sedamdeset četiri odsto Turaka-Kiprana glasalo za ujedinjenje. I još jedna stvar: u jeku krike u Nikoziji nije bilo nikakvih mitinga i ništa nije zapaljeno.