Rent a tenk

Ni mojoj vidovitosti to nije bilo pravo. Taman sam u kristalnoj kugli ugledao headline u Srpskom telegrafu – „Republika Srbija promenila ime u Republika Južna Rusija“ – kad eto ti ga sad. Ovo je bila mala mistifikacija. Saglasili smo se valjda da nisam prozorljiv. Nisam ja, u stvari, gledao u kristalnu kuglu nego u televizor po kome već danima maršira vojnopolicijska (a gde je bila BIA?) parada „Odbrana slobode“, upriličena sa strateškim ciljem da neimenovanim, ali „prepoznatljivim“ karadušmanima pokaže „šta sve imamo“ i da ih odvrati od same primisli da „nas napadnu“.

Toga što se tiče, parada je džaba krečila jer naši karadušmani – a tušta ih je i tma – dobro znaju šta „mi imamo“, a još bolje – i mnogo bitnije – znaju šta sve nemamo. E, naš državni vrh je to što nemamo pokušao – i za deo domaće javnost uspeo – da nadoknadi odašiljanjem utiska da smo mi u stvari Rusija u malom, da ne kažem baš Južna Rusija, pa je tako niškim bulevarom protutnjao tenk – „sa aktivnim, krv ti jebem, oklopom“ – na kome su bile oznake ruske vojske.

Dobro, de, možebiti da je to bio rent-a-tenk ili tenk uzet od Rusa na lizing na koji će oznake Vojske Srbije biti zapandrčene tek kad bude isplaćena poslednja rata, ali ako tenk možda nije bio stopostotno naš, borbeni sastav „besmrtnog puka“ – jednog od pratećih programa parade (umal grešna mi duša ne napisah festivala) – bio je 100% naš, iako je bio 100% ruskog porekla, što će reći da je bio (loša) kopija (kič) originala – defilea potomaka vojnika palih u Otadžbinskom ratu.

Sama ideja besmrtnog puka tipično je ruska i otprilike hoće da kaže – evo, naši su dedovi i očevi izginuli, ali mi smo popunili pukovske redove, pa ćemo – drznete li se da nas napadnete – i mi izginuti, a nas će zameniti naša deca i unuci. I pročaja.

E sad, uprkos primesama kiča, Rusi sve to rade sa dosta discipline i stila – bez toga bi bili Severna Srbija – dočim to Srbija (umal ne napisah Južna Rusija) radi kao što radi i sve ostalo, što će reći jadno, bedno, drljavo i lažljivo.

Istraživački, naime, novinari televizora van državne kontrole kao od šale su iščeprkali – i argumentima potkrepili – da je dobar deo pripadnika našeg besmrtnog puka skupljen s koca i konopca i da nije ni u kakvom srodstvu sa poginulim precima sa fotografija koje su im (na revers) utrapljene u ruke. Bilo je mučno posmatrati prizor pukovske žene koja je na novinarsko pitanje – ko je vama osoba sa fotografije – zbunjeno pogledala naviše i slegla ramenima. Ipak je sendvič naše najubojitije oružje.