Slika zemlje

Tačnije od rešenosti političke elite da od ovog klimavog provizorijuma napravi stvarnu, pravu i pravnu državu. U tom poslu eliti će glavni protivnik biti ona sama. Ne mislim pri tom na tzv. „patriotski blok“; taj je smetnja svemu pa – na sreću – i samom sebi. Jer da nije tako: sada bi čibukčije onog Dobrog čoveka iz Belanovice uveliko delili ulje i brašno po varoškim trgovima. Biće još u ovom tekstu o njima reči, ali da se mi vratimo na opstrukciju evrounijatskog bloka.

Tamo gde su institucije puki aparati samovolje nekolicine – ma ko ta nekolicina bili – država se pretvara u scenografiju i mizanscen jednog dozlaboga oveštalog pozorišta, pa u tom smislu saznati šta se vaistinu događa iza države, isto je kao i pokušaj da se gledanjem neke predstave u Narodnom pozorištu, recimo, ustanovi gde letuje upravnik. Sve to savršeno odgovara svakome ko je na vlasti. Pučina pusta gleda lakrdiju, a upravni odbor, podaleko od očiju publikuma, radi šta mu padne na pamet. Ovi aktuelni su srećom imali nešto pameti, ali ako se već zna – ovo je pouzdana informacija – da su glavni neformalni savetnici Jego Sijatelstva i spoljnog ministra takozvani mainstream novinari, onda je kristalno jasno da gazde ne misle toliko o zemlji koliko o slici zemlje. A žurnalisti, kompromisni kakvi su, uvek saopšte relativno dobru vest. Iako privatno misle drugačije.

To se valjda zove farsa. No, dobro. Idemo dalje. Ako zaista nameravaju da modernizuju i osnaže Srbiju, vlastodršci bi pod hitno morali da prestanu da se bave tehnikama fotomontaže i da porade na zemljanim i drugim radovima na originalu – na Srbiji. Ponajpre – na vraćanju suvereniteta suverenu – narodu i narodovoj skupštini, Jer, pazite, nije li skupština suverena, ni država nije. Kada Kurta ili, češće, Murta uzurpira suverenitet, to među narodnim masama prođe nezapaženo, ali ne promakne pažljivim pogledima međunarodne „bezbednosne zajednice“. Pa kada se recimo pre neku godinu Koštunica i Nikolićna nekom teferiču u privatnom razgovoru dogovaraju da li da uvedu ili ne uvedu vanredno stanje, to kod nas izaziva simpatije ili antipatije, ali u ozbiljnom svetu to biva dokaz lakrdijaške prirode srpske države i u Prištinu odmah stiže depeša: proglašavaj nezavisnost. Nikolićse, u međuvremenu, poevrounijatio, a Fiškal gudi istu suverenitetsku pesmu. Radi objektivnog informisanja javnosti treba reći da je to jadikovka nad suverenitetom duhovne lenjosti, nesposobnosti, nekažnjivih muljavina, korupcije i svih zala u kojima se guši Srbija. Nema dana da se ne otkrije poneko krupno bezakonje Fiškalovih protonamesnika i hartofilaksa, a organi države ćute, jer nameštenici organa države strepe da bi Fiškal jednoga dana mogao da se vrati na vlast, pa eto otkaza i degeneka. Pa mi posle „nacionalno svesni intelektualci“ prebacuju da preterujem kada kažem da smo ogrezli u orijentalni mentalitet.