Slučaj Herte Miler 2

… pa je Martens o Herti Miler pisao sve najbolje, dočim se Ivanji Ivan potrudio da zamumuljenim, ušećerenim, diplomatskim rečnikom, dokaže da je Milerova ipak nešto muljala sa Securitateom.

Da je počem pročitao prostrani tekst u Vremenu, onaj naš Marsovac bi zacelo pomislio da je Ivan Ivanji neki beskompromisni borac protiv komunističkih diktatura, diktatora i njihovih štazija, sigurimija, gosudarstvenih bezopasnosti i udbi, ali Marsovac ne bi bio u pravu, jer je Ivan Ivanji bio – on to i ne krije – visokorangirani aparatčik u jugoslovenskoj komunističkoj diktaturi, lični prevodilac njenog diktatora i da je, kao takav, po prirodi stvari, morao jaaaako dobro stajati sa ondašnjom našom Securitateom.

U Srbiji, a i šire, Ivanjiju to niko ne zamera – niti treba, budući da nikome nije naudio – pa mu ni ja ne zameram, samo ukazujem da su Securitatee nekom majke, a nekom maćehe. Nego da mi pređemo na stvar, to jest na Ivanjijeve „dokaze“. „Opsesija Herte Miler rumunskom tajnom službom“ – piše Ivanji – „može se objasniti i time što su neki njeni zemljaci tvrdili da je ona bila saradnik Securitatee,“ Tako, dakle, kažu „zemljaci“, a šta kaže Ivanji? Evo šta: „Činjenica je, međutim, da je njen prvi roman „Nizije“ 1982 objavljen u Rumuniji i da je dobio nagradu CK Narodne omladine Rumunije. „Nezamislivo je“ – nastavlja Ivanji – da je u to vreme u Rumuniji mogla da se pojavi knjiga osobe koju bi smatrali protivnikom Čaušeskua, a kamoli da bude nagrađena.“

To bi, fakat, bio čvrst dokaz pred sudom časti u državi kralja Ibija, ali je pred sudom elementarnog poznavaoca rumunske književnosti Čaušeskovog doba, najobičnije bulažnjenje iz niskih pobuda. Podastire, međutim, Ivanji i čvršće dokaze. „Herta Miler je“, glagolji Ivanji, „u Temišvaru dobila STANČIĆ u novogradnji. Novi stanovi su se delili samo pristalicama režima“. Ima Ivanji i živog svedoka, izvesnog Karla Gibsona (u pitanju je osoba, ne gitara), Švabu iz rumunskog Banata – „hapšenog i osuđivanog u Rumuniji“ – koji je „u Nemačkoj objavio knjigu Herta Miler u lavirintu laži“ na 700 stranica. O toj knjizi – saopštava Ivanji, ne bez primese žalosti u tonu – „nijedan važniji nemački medij nije napisao ni retka.“ Ja sam siguran da nemačka štampa – na koju se za razliku od srpske, ne mogu vršiti ni lični ni politički pritisci – o toj knjizi nije pisala samo zato što je krcata prljavim insinuacijama bez dokaza, sličnim uostalom, Ivanjijevim, jer ista ta nemačka štampa – kada je stvar potkrepljena dokazima – ni trena nije oklevala da objavi da je, od Milerove u Nemačkoj mnogo uticajniji, Ginter Gras, Ivanjijev miljenik i ahbab, u mladosti bio pripadnik SS.a. Nastavak u sutrašnjem broju.