… da ga natuca sa nekim jakim stranim akcentom, ali ipak dovoljno razgovetno da bi Sputnjikovom cenjenom publikumu priopćio da je Herta Miler postupila onako kako je postupila zato što je – „glupa“. Potom je, nakon što je prepričao ono što je u Vremenu nažvrljao, Ivanji blagoizjavio – prenosim od reči do reči: „da Herti Miler treba da budem zahvalan jer sam postao interesantan jedan deo publike koji inače nisam u milosti“.

„A koji je to deo publike“ – potpitala je umilna Sputnjikova novindžika – a evo šta je Ivanji odgovorio: „Pa… recimo… nacionalistički, nacionalni, gde sigurno ne spadamo u taj deo naše populacije“. Novindžika je otišla i korak dalje, pa je Ivanjija upitala „jel vam možda smeta što ste interesantni i tom delu publike?“ „Zašto bi mi smetalo“ – odgovorio je Ivanji – „da mi išta smeta, ne bih se odazivao, recimo, ni Sputnjiku proruskom, bla, bla, šta sve niste…“

To mu je, inače – da se odaziva svakom i svuda – objasnio je na kraju Ivanji – „princip“! Najbolje je ljude „od principa“ pustiti da progovore njima samima. Vi iz rečenog sami izvucite zaključke, a mi idemo dalje. Voleo bih da se Vlada Arsenijević i Traduki – (siguran sam nevoljni) organizatori javnog linča u JDP-u – oglase u Danasu i objasne kako je došlo do toga da se kao moderatori žalosnog skupa pojave jedan međunarodni spletkaroš i agent-provokator, Mihael Martens, i jedan – ostavimo po strani sve drugo – pisac feljtona „iz naše komunističke prošlosti“ i lakih romana za domaćice i bankarske činovnice, Ivan Ivanji, koji očigledno nema – niti može imati – sluha za prefinjenost literature Herte Miler i koji – i to je očigledno – damu Hertu iz nekog razloga očima ne može da vidi.

U iščekivanju Vladinog i Tradukijevog odgovora, vraćam se na Ivanjijev dokazni materijali koji je Vreme, taj ozbiljni i ugledni nedeljnik parcijalno pretvorio u Nedeljni Informer, nadam se privremeno. Na osnovu onoga što zna o situaciji u Istočnoj Nemačkoj, njenoj tajnoj službi. Štazi, pa i „našoj“ Udbi, – (a izgleda da zna podosta, prim. Aa.) Ivanji se retorički zapitao: „Zašto bi uopšte (Herti Miler) bilo dozvoljeno da se iseli ako su je smatrali neprijateljem.“ Na to pitanje mu je mogao odgovoriti „kolega“ Martens, a nije ni naročito nepoznato – zato što je SR Nemačka od Čaušeska otkupljivala rumunske Nemce po ceni od 16.000 DM komad. Nastavak u sutrašnjem broju. Naravno, ukoliko Štazi, Sigurumi, Securtatea, Gosudrastvennaya Bezopasnost i Udba – pardon BIA – ne narede drugačije.