Dobra je vest da je policija pohapsila napadače na Teofila Pančića. Loša strana te vesti je da je reč o dvadesetogodišnjacima, takoreći deci, koji su na samom početku života smisao (poslanje? misiju?) pronašli u premlaćivanju nedužnog čoveka zbog toga što ne deli mišljenje ljudi koji su te momke – otvoreno podržavajući huliganizam – naveli na nasilje i neometano nastavili da politički deluju, pa se čak latili i koncipranja „kulturnog preporoda“.
Kao što sam na istim ovim stranicama napisao pre nekoliko meseci, nezgodna stvar sa puštanjem duha iz boce jeste tegoba njegovog vraćanja u flašu, a problem sa političkom upotrebom đavola je to što se nikada ne može predvideti na čijim će se vratima nečastivi pojaviti.
Tako ovih dana čitamo da su učestale pretnje porodici policajnog popečitelja Ivice Dačića, a da je čak planirana i otmica njegovog sina. Te pretnje mnogo govore o snazi i ugledu ove države koja ima ambiciju da povrati Kosovo, a jedva smogne snage da zaštiti ministra unutrašnjih poslova. Krajnje je vreme da se dični državnici opamete i da se late posla zbog kojih su izabrani. U suprotnom, daleko bilo, moglo bi se desiti da mafijaši pređu sa pretnji na dela. Za početak, neophodno je hitno „podržavljenje“ kosovskog problema koji je onomad Fiškal uzdigao na rang metafizičkog i kosmičkog. To nipošto ne znači pristanak na priznavanje Republike Kosovo. Svođenje tog velikog problema u njegove realne okvire i prepuštanje njegovog rešavanja inistitucijama države – sada se time bave i tekasisti i domaćice i navijači – pomoglo bi eliminisanju pogubne atmosfere „smrti u porodici“.
Kao što znamo, u takvim tužnim prilikama se o poslovima ne razgovara niti se, privremeno, prave planovi za budućnost. Kada se takav ambijent nametne milionima ljudi i kada u tom nametanju ključnu reč vodi država, onda se zapada u stanje veoma slično smrti u porodici kome je nepristojno govoriti o poslovima, lopovluku, murdarluku i urušavanju države. Stvar je dodatno pogoršana činjenicom da iz takvog stanja stvari upravo najglasnije narikače izvlače najveću političku i materijalnu korist. U tom smislu, moralnu, političku (bogme i krivičnu) odgovornost za društveno rasulo i uspon huliganzima, snose ličnosti i stranke koje su – dok su bile na vlasti – svesno izazivale masovnu histeriju i kolektivno osećanje frustriranosti. Sada, kada je Rogonja zakucao i na vrata establišmenta, moglo bi se očekivati delimično otrežnjenje kao preduslov uzrastanja svesti da Srbija bez Kosova mora biti stabilna, uređena i pravna država. Nekima se to čini nemogućom misijom. Ali uopšte nije. Sve piše u knjigama. Samo, treba se knjiga latiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
