Tajna velike tajne

To se njihovom šefu, Ocu Vučiću, nimalo nije dopalo, a i kako bi! On se ubi pričajući o budućnosti i prosperitetu Srbije, a ministri prizivajući prošlost ubacuju klipove u točkove njegove revolucije. Dobro obaveštene žutare serbske prenele su procurotinu da je Vučić – „na vladi“, a da gde drugde – žestoko natrljao uši revolucionarnim popečiteljima, mada bih ih ja, da sam na njegovom mestu, po kratkom postupku rekonstruisao, ali – taknuto-maknuto, ne ide to tako u sumornom svetu srpske visoke politike.

Kao iskusni diplomata, Dačić je – još pre nego što je „nevladina“ procurotina dospela u javnost – ukačio da se sprema degenek, pa je promenio ploču. Ko biva… Nikada on nije rekao da su devedesete bile zlatne godina, a Miloševića što se tiče, on principijelno smatra da njemu treba da sudi istorija… I proča proseravanja.

Stopostotno sam, međutim, saglasan, neka mu istorija sudi, tako je najbolje, pusti ti nepouzdane ljudske sudove, ali pre nego što suđenje – zakazano za limburg mesec kukovoga leta – počne hajde da na primeru polemike između Vulina i Zorane Mihajlović razmotrimo kakva je ta istorija.

Za razliku od Dačića, koji je kao spoljni ministar kontroli štete pristupio diplomatski, Vulin se, kao popečitelj za boračka pitanja, između ostalih, naravno, u koštac sa problemom uhvatio borbeno, pa je Mihajlovićku, koja je izjavila – šta li joj bi da lane – da je petog oktobra i ona bila pred skupštinom i da je ona vikala „gotov je“, upitao da li je to stvar kojom se treba ponositi ili stideti.

Kao razloge za Zoranin stid, Vulin je pomenuo paljevinu skupštine – umal ne rekoh Rajhstaga – linč Milanovića i opštu propast koja je potom usledila, tako da bi onaj naš Marsovac, da počem pročita Vulinov solilokvijum neizbežno morao zaključiti da se petog oktobra milionska grupa huligana, iz besa i čista mira, okupila da urniše srećnu i prosperitetnu Srbiju. Deset mračnih godina koje su prethodile tom petom oktobru, inflaciju, pljačku, politička ubistva, desetine hiljada mrtvih, pet puta toliko za sva vremena unesrećenih, Vulin nije pominjao jer svega toga, u istoriji onakvoj kakvom je on vidi, naprosto nema.

Ja Dačića i Vulina donekle razumem. Kao seljački makijavelisti oni vrlo dobro znaju šta je – i kako je – bilo, ali iz političke (i svake druge) računice govore da je bilo suprotno – koje im pravo niko ne spori – ali ne razumem zašto nimalo beznačajan procenat populacije, koji se – iako nemaju nikakvog računa i iako takođe dobro zna kako je bilo – pretvara da nije tako bilo. Interesuje li vas zašto je to tako? Zato što je Srbija velika tajna. Eto zašto.