Temelj nepostojanja 1Foto: Stanislav Milojković

Evo zašto.

Zato što prevelika, razmetljiva, estradna da kažemo tuga – čak i kad je iskrena, naročito ako je isfolirana, a još naročitije ako je koristoljubiva – svedoči o mlakosti ili čak potpunom odsustvu vere u presazdavanje tvorevine, uskrsnuće i život novog veka.

Uz nikejski Simvol vere to su i alfa i omega nauka hrišćanske vere.

Sve ostalo je hrišćanska scenografija, koreografija i folklor, tzv. ljudski faktor.

Avaj, živimo u vremenima „ni vrelih ni hladnih“, vremenima u kojima je ohladnela „vera mnogih“ uključujući i profesionalne hrišćane, sveštenike i monahe.

Posledično je, izveštava Danas, mitropolit zagrebačko-ljubljanski, Porfirije gostujući – gde? – na Pinku, ocenio da „je Kosovo i Metohija stvar identiteta Srba i da, u slučaju da ga „izgubimo kao temelj postojanja“, nije siguran da „naš narod ima budućnost“.

Ukoliko bi mitropolit odvojio jedan dan da baci pogled na „Zadrugu“, „Parove“, TV dnevnike (sve) TV debate (sve), tabloide serbske (sve) i da makar na jedan sat uroni u srce tame raznoraznih blogova i društvenih mreža, lepo bi video da „naš narod“ ni s Kosovom ni bez Kosova „nema budućnost“.

Ako bi se posle očevida u napred pomenuto malčice zamislio, mitropolit bi mogao dokonati – ima on spreme za to – da se kad Gospod nešto da – Kosovo na primer – kaže „hvala Bogu“, a da se – kad Gospod nešto uzme, šta god to bilo – kaže „Bog dao, Bog uzeo, blagosloveno da je ime njegovo“.

Ukoliko pak Gospod nešto uzme, ne sme se roptati i nipošto se – bar ne bez teških posledica – ne sme reći, kao što je počivši NJ. S. rekao, da ćemo „ako treba čekati i 500 godina da nam oduzeto bude vraćeno“. (Čitaj: da nam ga vrate Rusi, za čiju bismo „veliku lađu trebali da privežemo naš mali brod“, takođe Nj. S.).

Neki teolog istorije – kad bi takvog bilo u SPC (i ako bi, ako bi ga bilo, stusnuo muda da to kaže) – mogao bi reći da metežom, rasulom, dezorijentacijom, duhovnom, moralnom i materijalnom bedom u koju je (verovatno nepovratno) potonula Srbija i vaskoliki „srpski svet“ Proviđenje hoće da nam pokaže šta se događa oholim drznicima koji „temelj postojanja“ umesto u Svetom Duhu privide u parčetu zemlje.

Da je tome tako (prekasno) je uvideo i prvi srpski Slobodan – Jovanović – koji je svog oca, Vladimira, (istovremeno i jednog od očeva srpske državnosti), vaktile pitao „šta vam je, pobogu, trebalo da istoriju satkate od bapskih priča i slepačkih pesama“. „Nismo imali od čega početi“, rekao je Vladimir. Zato imamo su čim završiti.