Tirkestan & Sashaland

Igra reči je u pitanju. Videćete kakva.

Kao što smo ovde višekratno pominjali, spiskovi serbskih ulica su – osim što su zbog čestih promena noćna mora poštara, policaja i Google Map-a – istovremeno najpouzdanija istorija Srbije. Počitaš, recimo, spisak ulica od pre dvadeset godina, pa onda se latiš trenutno važećeg i odmah ti pukne pred očima ko je u međuvremeni zglajzao, ko uspeo u životu, koja je ideologija bila vladajuća, a koja je trenutno na vlasti. Nema laži, nema prevare.

Moja malenkost je to vaktile dijagnostikovala kao „uličarsku shizofreniju“, čija se istorija bolesti može pročitati na pozamašnom nizu tabli na početku ulice (trenutno) Svetogorske, ovdašnjeg lidera u promeni imena. Burna, međutim, uličarska istorija Srbije neprestano se stvara, depopulacija, fakat, mahnita, ali varoši se eksponencijalno šire – pretpostavljam iz srpskog inata – a novoprokopane ulice treba nekako nazvati, što, naravno, ne prolazi bez srpskih podela.

Jedna takva podela upravo je „u toku“. Elem, UNS, unadaleko poznat po nedremanoj brizi za svoje mrtve članove, uputio je „tamo gde treba“ predlog da dve beogradske ulice ponesu imena Bogdana Tirnanića i Aleksandra Tijanića. Tirke se, Bog da mu dušu prosti, nekako provukao kroz oganj čaršijskog i mahalskog čistilišta, ali već je sama ideja da se neki sokak nazove po Tijaniću, izazvala moralnu paniku i žestoki amok.

Tirnanić i Tijanić su bili novinari kakve Srbija više nikada neće imati, a nije mi jasno kako je smogla snage da ih i za života ima, mora da je u pitanju bila neka „sistemska greška“. E sad, Tirke je uglavnom gledao svoja novinarska i boemska posla, za razliku od Tijanića koji nije bio s raskida da se iz onižih pobuda petlja, ne „u politiku“ – nije on bio član ni jedne partaje, a čisto sumnjam da je i jednu simpatisao – nego „sa političarima“. I to svih boja.

Tokom tih petljanja Tijanić je napravio pozamašnu seriju poprilično ljigavih brljotina, kakve u Srbiji mora napraviti svako ko hoće da uspe u životu, a Tijanić je to hteo i u tome – dok nije premetnuo svetom – manje-više i uspevao. Sve to ipak nije ni za „u“ umanjilo njegovo novinarsko (i uredničko) umeće, tako da bi blaženopočivši, da je imao sreće da se rodi (i umre) u Tirkestanu, zacelo dobio ulicu, kao što bi je Tirke dobio u bratskom Sashalandu.

Ali vraga, u Srbiji zemlji visokih etičkih standarda (gde je kibla!), da bi dobio ulicu nije dovoljno da budeš znamenit pisac, slikar, novinar, etc, nego moraš pride biti moralna gromada i – što je još presudnije – moraš biti po ukusu mahalskih opinion makera. Kojima ni sveti Sava ni sveti Vasilije Ostroški nisu dovoljno sveti.