Tuđeg tatka patka

Šta sam sad džaba krečio u uzaludnoj nadi da ću gorepomenute persone bar jednom prejebati? Eh, šta! Pisalo se ovih dana diljem novindžiluka naše zemlje o palankama, palanaštvu, velegradovima i velegradstvu, a moja se malenkost drznula napisati da palanka – u smislu nemnogoljudnog mesta – uopšte ne mora biti loše mesto za život, a ne mora to biti zato što je svako mesto na ovom svetu dobro za život, samo ako se malo – što reko onaj Veljin – „dogna“, i počisti i ako se u tako dognanom i počišćenom mestu ne gleda u komšijski lonac i ako se, umesto sopstvenih, ne gledaju tuđa posla. U teoriji zvuči jednostavno, maltene kao kosmodisk, ali u praksisu nije baš tako. Ljudska je priroda onakva kakva je. Trava je, kažu Anglosaksonci, uvek zelenija u susednom vrtu, a u tuđega je tatka – kako bi se to reklo na „slovenskom jugu“ – po pravilu pogolema patka. Ne ona iz bare i sa trpeze. O Crvenom je Banu reč. Ama svodi se na isto.

A evo na šta se svodi. Ako stalno gledaš kolika je patka u tuđega tatka, lako može da ti se dogodi – i redovno se (figurativno, naravno ) događa – da ti tuđeg tatka patka završi na mesti za to nepredviđenom (i vrlo bolnom) ili da tvojata patka otpadne, pa posle bude belaja.

Hajde da učinim Smajlovićki pa da – mimo običaja – napišem na srpskom. Ono što palanke – uključujući i velegradske – čini palankama jeste čvrsta vera – posle gatanja u šolju u Srbiji najraširenija – da je osnovni uzrok palanačkih problema u tome što je neko drugi, nevažno ko, zauzeo tvoje mesto, uzeo tvoje pare – naravno preko veze i uz sadejstvo kosmičke nepravde – i da upravo zbog toga takomislećem palančaninu ide loše u životu.

V čjom djelo? Pokušao sam, kako rekoh, da cenjenom publikumu uvalim dubaru kako ja bogznakako hvalim palanku, ali se za svaki slučaj grčevito držim Beograda i da tu, u prestonici, nekome – preko veze – zauzimam mesto, a da me za to nepravedno zauzimanje nečijeg mesta prebogato plaćaju, evo dela spiska – Vatikan, Kominterna, Treći Rajh, Đinđić, Batić, Oco, Soroš… I proči. Koje najljubaznije molim da novčane obaveze konačno izmire.

Apsolutno je nevažno za našu priču što ja već desetak godina ne živim u Beogradu, pa čak ni u nekoj od srpskih palanki, nego u selu (ime i adresa poznati redakciji) i što me je oduvek bolela moga tatka patka što se javno mnjenje odaje masovnim halucinacijama, ali bih ipak iskoristio priliku (datu mi od srbomrzačkih centara moći) da javnosti skrenem pažnju na činjenicu da se zbog halucinacija ide u Lazu Lazarevića. A mislite li da se u sutrašnjem komentatorluku neće naći neprejebivac koji će ustvrditi da je ova kolumna plod halucinacije iako je novinski tekst. Ali ajde, dokaži ti to.