Tužbalica

To može značiti da je naša takozvana javnost stekla poverenje u reformisano sudstvo i odustala od izricanja presuda pre suđenja i suda. A može značiti i da je dibidus otupela. Ja, istina, nemam poverenja u ovdašnje sudstvo, ali ću se ipak uzdržati od komentarisanja tužbe. Neka institucije sistema rade svoj posao. Pa kud puklo da puklo.

Prokomentarisaću, međutim, nešto drugo. Reč je o ovdašnjem političkom sistemu, ne onom zvaničnom i papirnatom, nego o stvarnom, onom koji nas je doveo u gotovo bezizlaznu situaciju. Ja već godinama tvrdim da se ovde politika vodi na svim mestima – naročito po slavama i po mutlacima i budžacima naše zemlje ponosne – osim na onim koja su za to predviđena. Kao slobodarskim sinovima, našim je politikantima tesno unutar institucija. Jesu oni načelno za institucionalnost, ali ako se stvari u institucijama ne odvijaju po njihovoj volji, u tom slučaju se prelazi na revolucionarne metode. Elem, Đinđićeva vlada nije bila po volji mnogih dilbera iz opozicije, ali i iz vlasti – čovek ih je terao da rade – pa je u nekom mutlaku pala odluka da se Đinđić likvidira.

Nije da branim kriminalce, ali mi se čini da su svetlosti pozornice nekako preterano uperene na famozni „zemunski klan“ koji će, po svemu sudeći, u budućoj istoriji Srbije dobiti ugledno mesto, otprilike ono koje ima i „Crna ruka“. Tačno je da su Legija, Duca i Šiptar bili moćni, ali njihova moć je počivala manje na oružju, a mnogo više na političkoj podršci. Neka više ne kenjaju oni koji tvrde da je „zemunski klan“ bio moćniji od političara. Da nije bilo snažne političke podrške, „zemunski klan“ bi bio najobičnija kriminalna grupa kojoj bi, pre ili kasnije, na rep stala ili policija ili konkurencija.

Nekome se u srpskom političkom polusvetu učinilo da je upotreba kriminalaca u političke svrhe baš dobra ideja. Ko da čeka izbore, neizvesne uostalom, zar nije bolje, mislilo se, stvar završiti prekim putem. Ovakvo razmišljanje dokazuje da naši političari nisu samo nesposobnjakovići nego i totalni glupaci. Kada se „demokrati“ uortače sa kriminalcima nikada ne biva da se kriminalci demokratizuju već se, po pravilu, demokrati kriminalizuju. A onda se kriminalizuje i čitavo društvo. U tom smislu, ubistvo Zorana Đinđića je postiglo željeni cilj uprkos tome što se pučisti nisu dokopali formalne vlasti. Za sada.