Vuk in fabula

Ono što je zajedničko tim izuzetnim leševima, jeste uzrok smrti – svi su oni, naime, ili bar većina, lice ovoga sveta napustili tako što im je neka od alotropskih modifikacija države Srbije izvršila samoubistvo, da bi nedugo posle toga sledeća alotropska modifikacija formirala komisiju čija svrha nije – kako bi naivčine mogle pomisliti – „rasvetljavanje“ zločina, nego uvaljivanje dubara političkim karadušmanima, tačnije onima koji zaprete da postanu sledeća alotropska državna garnitura.

Imamo tako sezonska mrcvarenja Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milana Pantića, a sada je – takav je politički trenutak – na red došlo ubistvo „gardista“. Sledi mala digresija. Ubijeni momci, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, nisu bili nikakvo „gardisti“ – nije im to bila ni želja ni profesija – nego mladići koji su u gardi služili vojni rok, razložno očekujući – budući da stanje u zemlji (naoko) nije bilo ratno – da iz vojske iznesu žive glave, što bi se verovatno i dogodilo da nisu imali peh da vide nešto što nije trebalo da vide, zbog čega su promptno streljani, a onda je jedan od njih posmrtno optužen za ubistvo i samoubistvo.

Budući da imam određena iskustva sa vojskom, stražom i automatskom puškom M 70, meni je zvanična verzija momentalno zazvučala uvredljivo idiotski. Dobro sad slušajte lezilebovići koji zahvaljujući, je li, demokratizaciji, ne služite vojni rok. U mirnodopskim uslovima na straži se okvir sa bojevom municijom (i to ne pun, nego samo deset metaka) ne drži u pušci, nego (zlu ne trebalo) u torbici, pa ako i nasednemo na priču da su se stražari za pet minuta toliko posvađali da je jedan od njih pripucao na drugog, ostaje misterija kako je uspeo da ispali dvadeset hitaca. Nikada ta misterija neće biti rešena, ali to ionako nije tema naše kolumne.

Naša tema je Vuk in fabula, to jest Lupus Jeremić u priči o „gardistima“. Pre neki dan je u opticaj puštena dubara da je Vuko Jeremić bio prvi koji je saznao za ubistvo vojnika, a da mu je to (iz nekog razloga) dojavio Miki Rakić, što je stvar u domenu verovatnoće, jer je blaženopočivši Rakić bio vrlo dobro – moglo bi se reći i isuviše dobro – obavešteni izvor.

Pravna država je hitro reagovala i Jeremića „u svojstvu građanina“ pozvala na informativni razgovor, što su neki – među njima i Lupus – povezali sa namerom rečenog da se kandiduje na predsedničkim izborima. Držim, inače, da bi eventualni (ne toliko nemogući) izbor Jeremića za džumhurbaškana bio još jedan pucanj Srbije u sopstvenu nogu, ali takođe držim da su potuljeni pokušaji diskreditacije ovako morbidne vrste solidna osnova za buduće pucanje u neke buduće „gardiste“.