Kako koji dan, sve gore vesti. Evo, čitam u štampi da je život državnika visio o koncu. Planirani neki atentati. Snimani ulazi, ministarke praćene, samo što se nije pripucalo. Ozna je, hvala bogu, sve doznala, pa možemo odahnuti. Ne valja u svemu tome što Ozna ne doznaje stvari blagovremeno. Koliko razumedoh iz šturih novinskih izveštaja, atentate su planirala izvesna gospoda koja do pre par meseci behu ugledni građani. Biznismeni. Zemljoposednici. I kućevlasnici. A onda ih optužilo, a osumnjičeni po sve sumnjivijem scenariju blagovremeno napustili nesigurne vekovne teritorije. Potom je državotvornost uzvratila udarac. Počela da zaplenjuje zemljoposedstva i kućevlasništva, a bivši se ugledni građani osetili oštećenim i tamna strana sile je, kako to ide, još jednom krenula u navodno odlučujući boj sa sinovima svetla.
Cela stvar je nekako tako pozicionirana da navodi na mračna razmišljanja. Kako smatrati za dobru pojavu da određena gospoda, ko danas budu uglednici, rado viđeni gosti po državnim prijemima, a da sutradan doznamo da je to, u stvari, banda jedna najobičnija kojoj, ipak, čarobno polazi za rukom da izmakne ruci ovdašnje pravde. Sada već imamo više takvih dvostrukih znamenitih ličnosti po inostranstvima nego u matuški Serbiji. Veze se, doduše, nikada ne prekidaju. Prepucava se to preko novina i TV emisija. Pljušte optužbe i kontraoptužbe. Država se tu povremeno diskretno umeša nekakvim saopštenjem. Onda sve utihne do sledeće ekipe moćnika koji prekonoć postaju egzilanti. Da se nije došlo do zastrašujućih bezbednosnih saznanja, Šarić bi već odavno bio čovek prošlosti. Ali država se okrenula samoodbrani. S pravom, s pravom. Opravdano. Pohvalno. Samo, bilo bi veoma dobro po državu, državnike i – posledično – po nas sirotinju raju da sebi i svima nama objasni mehanizme pomoću kojih je moguće da državni neprijatelji br 1 (a svi su takvi) dugi niz godina bivaju toliko uvažavani da ih se ne pita za poreklo para; da im se, nadalje, ispunjavaju sve želje. Da se – indikativno – njihovi dobrovoljni novčani prilozi državotvornim strankama veoma rado prihvataju. I da na kraju krajeva pukne tikva. Da dođe do još jednog nemilog razdora među srpskom političkom i ekonomskom elitom. Sad, ovi što zakeraju i postavljaju klipove u točkove naših bezbrojnih revolucija, misle da bi bilo vrlo zgodno da državnici, a to im je i posao, stvore takav politički i ekonomski ambijent u kome državni neprijatelji br 1 ne bi mogli da žare i pale, kupuju i otimaju, a da se, kada im se oduzme oteto, laćaju oružja. Jesu krivi ovi biznis lakomci. Ima li, međutim, lakomosti i na drugoj strani? Da li je, u stvari, lakomost lepak koji spaja ustavno nespojive slojeve društva? Jeste da treba stati na rep biznismenskoj pohlepi, ali ne bi ni političarsko srebroljublje trebalo prepustiti istinskom državnom uređenju ove zemlje – zaboravu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
