Ni Roj Bin, čuveni sudija za vešanje o kome je svojevremeno snimljen i solidan film, ne bi bio u stanju da sudi kao naš kadiluk. Da podsetimo one koji nisu čuli za mister Roj Bina. Čovek je bio sudija-amater, ali takvo je bilo vreme i mesto – Divlji zapad; nije bilo pravosudnih kadrova, a o reformi sudstva niko nije ni sanjao.
I šta? Kadija Roj Bin je uzeo zakon u svoje ruke. Imao je, istini za volju, nekakav raskupusani Krivični zakonik, ali ako mu se zakon ne bi svideo ili ako bi smatrao da je predviđena kazna preblaga, „sudija za vešanje“ je jednostavno istrzao stranicu iz Zakonika. I stvar rešena. Čovek posebnog kova, nema šta. Rad, red i mir su vladali područjem pod Binovom jurisdikcijom.
U međuvremenu se kaznena politika liberalizovala svugde u svetu, a (u poslednje vreme) naročito kod nas. Odavno se, osim u Iranu, nigde ne veša, zatvori su manje-više upristojeni i humanizovani. Ali mi, ka i vazda, odlazimo korak dalje. Mi smo, cenjeni publikume, otišli tako daleko da smo ukinuli i samu instituciju zatvora. Što da čovek robija na pravdi boga samo zato što je polomio ruke i noge nekom nasrtljivom novinaru; dovoljno je da neko vreme sedi kod kuće. O svom trošku. I pravda će biti zadovoljena.
Bilo je, gospodo, istovremeno jako zabavno i prilično mučno gledati i slušati Tomu Zorića i kadinicu Dičić, valjda, pre neko veče u Insajderu kako na sve moguće fiškalske načine izvrdavaju da odgovore na jasna i precizna pitanja Jugoslava Ćosića. Pita, recimo, Jugoslav: da li je u slučaju „srpska država protiv srpske majke“, Ražnatovićke, bilo kakvih političkih pritisaka. Kakva je to samo bila uvreda za reformisano pravosuđe. Dičićka je u jednom momentu čak počela i da trokira. Šokirana valjda novinarskom drskošću, a Zorić se pohvalio da je bio student generacije na Pravnom fakultetu. (Taj nam je fakultet ionako umalo došao glave: Milošević, Koštunica i proči). U neko doba digoh ruke od Insajdera. Mada je tu bilo i interesantnih gostiju. Miša Vasić, recimo. Ali on je slabo dolazio do reči.
Pa dobro, šta smo saznali iz Insajdera i silnih rasprava koje se ovih dana vode povodom nekoliko problematičnih presuda? Svašta i ništa! U kategoriju „svašta“ spada uporno ponavljanje zvaničnika da je optuženi, nazovimo ga X, „svesno priznao krivicu“ i da je to pametnome dosta. Napraviš, daleko bilo, pičvajz, priznaš (ne treba ni da se pokaješ), i to ti je istovremeno i zločin i kazna. Ako si ga baš prekardašio, onda će ti oko gležnja montirati plastičnu napravu pomoću koje će te, bajagi, pratiti; nosiš to na gležnju par meseci i posle toga ispadneš „nesklon vršenju krivičnih dela“. U Insajderu prikazaše i to famozno oruđe kućnog zatvora: liči na najjeftiniji digitalni sat. Operativci Ministarstva pravde tvrde da ga je nemoguće skinuti sa noge. Ja sam, međutim, stekao drugačiji utisak. Ma kakav utisak – čisto sumnjam da to sokoćalo uopšte radi…
Je li, more, Panoviću. Za kad ono rekosmo da je Špengler predvideo povratak varvarstva. Beše li to 2013? Ili 2011?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
