Foto: Aleksandar ObradinovićDavi me ova sklonost ka digresijama. Počinjem jedno, završim kod nečeg sasvim desetog. Krenem da pišem o umovima, a završim kod sumnje u sopstveni. Klasičan anksiozni scenario. Tako to ide sa anksioznim mozgovima – hiperprodukcija spiralnih misli, sklonost katastrofizaciji i talentovano preuveličavanje. Ako postoji jedan crni scenario, izmisliću još tri. I bonus jedan za svaki slučaj.
Anksiozni um je maratonac bez pauze. On ne spava, ne diše, ne zna da kaže „neka ide svojim tokom“. On analizira, razrađuje, preslišava. Piše izveštaje, pravi dijagrame, vraća se na prethodnu misao, jer mu se učinilo da je pogrešno interpretirana. On pravi lavirint, ali ne da bi se u njemu izgubio – već da bi se uverio da postoji izlaz. Negde. Možda. Ako dovoljno puta pređe istu stazu.
S druge strane, depresivni um ne pravi lavirinte. On kopa. Rupu. Duboku. Ravno nadole. On nije hiperaktivan, on je teški minimalista. Sve mu je teško, sve je suvišno, sve je previše. Dok anksiozni um pita „šta ako?“, depresivni kaže: „šta ima veze“. Spor je, trom, ali precizan – zna tačno gde boli, samo neće da priča o tome.
A, lažljiv um? Um koji izmišlja, preuveličava, retušira stvarnost, a onda zaboravi šta je bila originalna verzija. Nije to laž iz zle namere. Više je… autorska sloboda. Kreativna obrada činjenica. Neka vrsta samoodbrane. Jer, istina je preteška, previše nepodesna za svakodnevnu upotrebu.
A, najgore od svega – istinu je teško pronaći, posebno kad ti je neko drugi već odredio šta je istina. Na papiru. Sa pečatom. Ne državnim, naravno. Uverenjem koje izgleda kao zakon, a to nije. Sertifikatom koji tvrdi da zna, ali ne zna ko mu je dao pravo da tvrdi.
Sertifikatom koji sebe naziva nacionalnim, a nema ni zakon, ni državu, ni odgovornost iza sebe. Samo simbolički kapital i aroganciju sistema koji zna da u ovom haosu niko neće proveriti čime sebi daješ legitimitet.
I tu se pojavljuje onaj najopasniji um. Antisocijalni. On je kao softver koji je instaliran bez emocija. Ne kopa, ne luta, ne pita. On zna. Zna gde ti je slabost. Gde si tanak. On ne sumnja. On planira. I ne mora da viče. Ne mora da vrišti. Dovoljno je da izmisli sistem i proglasi ga nacionalnim.
I eto nas – svi mi, lavirinti i rupe – sad čekamo da neki um odluči ko je dovoljno validan da priča o našim umovima. A, ti kriterijumi često nastaju bez zakonskog osnova, bez nadzora, bez odgovornosti. Samo s papirima. Papirima koji – ironično – ponekad imaju više težine od istine.
Ali, takva je stvar s umovima – čak i kad ćute, oni pričaju. A psihopatski um, taj ti se ušunja u tekst i kad ga ne spomeneš. On ne mora da bude tu da bi bio prisutan. On je koncept. Greška u sistemu. Onaj koji se smeje dok gori sve oko njega.
U celoj toj galaksiji umova, stoji jedan psiholog. Psiholog koji umesto da piše kolumne o self-care-u, piše kolumne u kojima se pravda što je u prošloj kolumni lagao da je lagao dok analizira umove. Psiholog koji pokušava da objasni sopstvenu patologiju dok analizira tuđu. Jer, stvarnost je ponekad toliko neuračunljiva, da jedini način da je podneseš jeste da je napišeš i nazoveš literarnim preživljavanjem.
I psihološki um, kao i svi ostali umovi, samo pokušava da izađe na kraj sa svetom koji ne prestaje da pulsira u haosu. Ali, razlika je u tome što on zna dijagnoze. Zna simptome. Zna mehanizme. I svejedno – nije imun. A, um caruje najviše onda kad ti otkaže sve ostalo.
Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
